Južnjak je izjurio iz banke kao raketa. Na parkingu ga je čekalo neprijatno iznenadjenje. Njegov službeni auto je bio zagradjen ogromnom gomilom starih registratora i nekih papirnih zavežljaja. Dva Roma su pokušavali da tu hrpu naslažu na minijaturnu prikolicu zakačenu za motokultivator. Taj komplikovani posao im nije baš išao od ruke…
– Alo, bre rođaci! Pa majkumu… Što mi to radite!?! Mislim, ne mogu da verujem.. I to BAŠ SAD! – Južnjaku izbiše vene na čelu, ali je u trenutku shvatio da od nerviranja nema koristi. Ima samo dve opcije: „a“ – da zove taksi, ili „b“ – da zove klijenta koji ga čeka na drugom kraju grada. A onda da se posipa pepelom i izvinjava što kasni na sastanak…
U letu je malo improvizovao i brzo je otkuca poruku kolegi koji je već bio na licu mesta. Pokrivaće ga bar desetak minuta, a ako ga krene priča možda i pola sata… Sad mu je ostalo samo da sačeka da mu se put oslobodi…
– Hajdemo gospodo! Ako bi bili tako ljubazni da mi oslobodite auto… Da vam nebi spominjao bližu i dalju familiju, sa sve Kusturicom na čelu….
– Nemo’ prijatelju da s’ljutiš – ćasom čemo mi to… – U tom se gomila stropošta sa vrha kao lavina – Š’a radiš to ‘samti rek’o da paziš! Ne brini brate, evo oćas posla…
Južnjak se u trenutku sažali malo na ovu dvojicu. Okupani znojem i užurbani kao miševi, stvarno su se svojski trudili, ali što su više žurili cela operacija je išla sve traljavije. Zato reši da malo opusti situaciju:
– Dobro, dobro… Slaži BRE prvo te zavežljaje, pa ove kutije na kraju. Ako ti se ponovo sruši sve – stvarno ću da vas obojicu umlatim na mestu…
– Hvala ti brate – ćovek si! Ne mož’se pridje, ne daju… Hvala ti, sa’če to o’ma’..
Južnjak je stajao minut-dva naslonjen na auto, i iz čiste dosade upita starijeg:
– Koliko uzmete vi od ovoga? Je l’ se zaradi nešto?
– Pa kako da ti kažem brateee… Bude tu do tri ‘iljade. A’kad nas bog pogleda k’o danas – bude i više!
– Šta tri? Dnevno?
– Pa kad odbiješ gorivo, leba, i pivo – bude po dve-tri ‘iljade…
– Vas dvojica uzmete dnevno 50 Eura!?! – iskolačio je oči u neverici.
Romi su ćutke slagali registratore, a Južnjak zbunjeno poče da mrmlja sebi u bradu:
– Sunce ti žarko! Za pedeset eura keša ja treba da platim još 80% poreza i doprinosa. Ako mi je prosečna marža deset posto – moram da napravim skoro 1000 eura prometa. Plus PDV… A da to ugovorim moram da se satrem od sastančenja… Što znači i račun za telefon, gorivo, lizing za auto, kamata na kredit, plata za sekretaricu, knjigovodju… A od tih 2000 eura bar 30% neću nikada da naplatim. Pa advokati…
– A zašto to radiš? – upita ga ciga sa širokim osmehom.
Južnjaka samo pitanje nije toliko porazilo. Pita se to on i sam često. I već je odavno navikao da nema na sva pitanja zadovoljavajući odgovor.
Ali onaj osmeh ga je bacio u očajanje.
– Ne razumeš ti to… – Odbrusi mu prgavo – Ajde brže to malo!
Južnjak sede u auto, i gurnu ključ u bravu. Prelete pogledom preko telefona. Sat. Mejlovi. Poruke. Propušteni pozivi… Onda pogleda u retrovizoru njih dvojicu kako se smeju i raduju dobroj sreći koja ih je danas zadesila. Južnjak pogladi rukom instrument tablu, i samo tiho opsova u sebi:
– ‘Bem ti lizing! I ko me nagovori…
:.
(Hvala @Juzhnjak -u za inspiraciju. Sva svaka sličnost sa stvarnim licima i dogadjajima je… Slučajna?)
juzhnjak
Dobro Rile, jeste umetnička sloboda jako prisutna, ali generalno priča se svodi na to… Koliko nama treba da zaradimo 100, 200, 500 eur mesečno sa koliko nervoze, nespavanja i muka a oni rade tako jednostavan posao i uživaju u plati koliko i našoj ako ne i većoj 🙂
detozin
Da ne ispadne da imamo nešto protiv zarade na takav način (ili onih koji se time bave) – poenta je na sasvim drugom mestu. Kakve nam to pirane i skakavci oglođu profit? Gde završi sve ono što ispari od inflacije, nenaplaćenih potraživanja, raznih neuhvatljivih i nevidljivih dažbina?
I najvažnije – zašto pristajemo na sve to?
Da li stvarno nemamo drugog izbora, ili je po sredi inercija? Možda treba da sebi češće postavljamo glupa pitanja?
kombi011
hahha, vrh! i da je samo to, imaju oni jos poslova gde pare kaplju bez problema, sa uzivanjem, znam jer sam svasta video…
Miodrag Ristić
Neću da hulim… Ali sve mi se čini da je nama u golobalnoj ekonomiji namenjena uloga koju Romi imaju u našoj – da radimo ono što niko drugi neće. U stvari – cela stvar je sasvim racionalna: tržište, novac, profit… Pitanje je zapravo da li smo i mi sasvim racionalni?
Sindža Mrsomud
Nismo racionalni.
Mi već godinama radimo samo zato da bi imali tu jebenu firmu i da je ne bi ugasili.
Ali kada mi naleti da negde uzmem bez firme i svih zajebancija 200 -300 evra čisto u džepić…. osećam se kao da sam zajebao predsednika države lično.
Jedan drugar mi je pre tri – četiri godine rekao: „Samo ako može na crno, i tako da ne platim nikome ništa…. samo tako…. sve ostalo je sviranje k….“.
To bi trebalo da postane premisa svima nama koji izigravamo legalne budale.
Miodrag Ristić
Jedan, nažalost pokojni, kolega mi je još pre deset-petnaest godina rekao nešto u stilu „ovde je jedino moguće napraviti pare ako ih sakriješ od države…“ U to vreme sam mislio da je to luzerska priča, Balkanski folklor „mi protiv sistema“, obično preterivanje, ili već nešto u tom stilu…
Kako vreme prolazi, sve više me se čini da je čovek ipak bio u pravu…
stihovi za rodjendan
moj tata kaze da je najteze ukrasti od drzave
gabrijela
jedina trgovina koja se isplati je ona koja je oslobođena poreza (mudrost iz davnina). a svi smo trgovci. čak i kada radimo za drugog prodajemo sebe i svoje vreme za platu. dajemo sve za ništa.
Miodrag
Preostaje nam samo da plivamo, pa ko izdrži….