Che Guevara i Slonovske Lopate

.

Budimo realni –  Tražimo nemoguće!  Kako to još uvek moćno zvuči. Uskovitlalo se te davne 1968. preko cele Evrope, a talasi tog nemira prelili su se i u baruštinu iza gvezdene zavese. Akteri i svedoci tih dogadjaja, sada su mahom dežmekasti i proćelavi (ili dame u najboljim godinama), svi već opasno blizu penzije. Pa ipak, osim neugaslog plamička u njihovim srcima (jer – oni su VIDELI svojim očima koliko sloboda može biti blizu), isti zanos, ista VATRA – još uvek živi!

Sa svakim novim klincima ponovo se radja – kao feniks. Nekada se zvala „Novi talas“ (ili „Novi val“), pa onda „Otpor“… Bilo je još mnogo imena i bezimenih strujanja, idola, pištaljki i šerpi, tetrapaka, plišanih meda, grafita i parola… Sećam se jednog „budjavog“ izraza iz kasne Titoističke ere: „Revolucija koja traje“. Tačno! Ona traje – za razliku od revolucionara, oni su potrošna roba, kao potpetice na cipelama. I u prirodi je isto: jedni posustanu, drugi stasaju…
…
Predugačak uvod? Ali krije u sebi dosta „mlevenog mesa“ – samo da ga malo oblikujemo i „bacimo na roštilj“.

Gde je danas revolucija? Ako ste odmah pomislili na gužvu na ulicama Atine, i slične sindikalno-socijalne nemire, koji će uskoro zahvatiti ceo stari kontinent (a verovatno imati i kod nas neku mlaku reprizu) – promašili ste! Ikonografija je slična: kordoni, parole, „Molotov – Pendrek & CO“… Ali razlika je suštinska i totalna. Ljudi koji hodaju ulicama (ili će tek izaći) ne traže promenu sistema – naprotiv! Oni traže da im se VRATI  sigurnost, privilegije i prava koje je sistem u svom napredovanju i razvoju „pojeo“.  Oni naivno odbijaju da prihvate da se točak „progresa“ nikad ne zaustavlja, i da račun jednom mora da se plati. Dobro oni znaju da je sve to deo iste igre, u kojoj im je leva ruka do juče davala, a desna im danas uzima sa kamatom…

Niko od njih (ili bar velika većina) i ne želi da preispituje SISTEM. Ništa tu njima ne smeta: ni Holivudski 3D snovi, ni plastični šoping do ludila… Njima se zapravo, sav taj globalni cirkus JAKO SVIDJA, samo nisu zadovoljni svojom ulogom u njemu…

Ako produžim ovu bizarnu paralelu: čak i poslednji majmun ili klovn (obasjan reflektorima) prolazi daleko bolje od njih. Ali – neko mora i da cepa karte, ili da čisti slonova govna, inače – nema cirkusa!

Ono što milioni trenutno neće da prihvate je da su u medju-vremenu „cepači karata“ postali tehnološki višak (sad radimo sa optičkim i magnetnim čitačima). Ostale su samo lopate i – govna. Dvadeset godina ste se školovali za nešto, ili ste pola radnog veka radili neki posao, a onda vas je tehnika i tehnologija (koja se razvija kao luda) „pretrčala“ za čas. Vi ste recimo stručnjak za održavanje mašina za izradu pamučnog prediva. Ali sve te mašine su polupane i bačene na otpad. Fabričke zgrade su porušene i na njihovom mestu niče novi „šoping-mol“ (stvarni primer iz Pančeva, a ima ih sigurno svuda oko vas). Ako izađete na ulicu ili legnete na prugu, vi niste revolucionar nego čist reakcionar – vi zagovarate vraćanje točka istorije „malko unazad“, taman toliko da vaše radno mesto ostane tamo gde je bilo.  Ovo je bolna. surova i komplikovana priča koju nećete čuti od političara. Njima ISTINA baš i ne diže rejting, mnogo im je korisnije da kažu nešto kao:  „300.000, sa  5% i grejs periodom…“  (Slon je upravo pojeo džak pasulja – udahnite duboko i uzmite veću lopatu!)

A gde je onda revolucija? Hej, pa gledate u nju! Vi i ja smo nove Che Guevare. Svako za sebe, ali i svi zajedno, činimo veliku plimu napora da se stvori nešto novo, da „izmislimo“ mesto za sebe i svoje, da pronadjemo svaku mišiju rupu, pukotinu ili ogrebotinu u sistemu, koja će nam omogućiti da se dočepamo svežeg vazduha. Sloboda je stanje duha. Pa šta čekate? Oslobodite se – sami!

A država? Država je kao što znate – PUKLA (i to ne samo naša). Ako čekate da nešto DOBIJETE od nje, bolje da odmah izadjete na ulicu i vičete, ali vičite iz sveg glasa. Bojim se da su odavno ugradili dvostruka (ako ne i pancir) stakla,  i nabavili štitnike za uši…

Ova revolucija se, naprotiv, odvija u tišini, u košmaru vašeg uma. Dok naizgled mirno sedite i piljite u jednu tačku, u vama sve vri – baš kao ’68. Samo vi čujete bubnjeve i trube, huk mase, sirene, zvona, pištaljke i vatromet… Kroz vaše neurone proleće milion slika u sekundi, kao da ste direktno uvezani sa internetom, i kroz neki pakleni interfejs usisavate svo znanje i iskustvo ovoga sveta. Vi ste najjači procesor – jedini entitet sposoban da iz svega tog haosa stvori nešto NOVO, da sve to pretvori u šansu.

Odgovornost je na nama. Slobodu pronalazimo ODMAH čim prihvatimo tu činjenicu, ponoviću je zato još jednom: ODGOVORNOST JE NA NAMA. Sve oko nas je tek elementarna nepogoda, a mi smo kapetani sopstvene ladje. Možda je korito šuplje, ali bar su pacovi pobegli…Zato podignite visoko svoju zastavu, i uzviknite nešto veselo.

„Show must go on“? Ili „Revolucija traje“?

Ma, isti djavo…
.