Razmakao sam zavesu i zagledao se u ledenu kišu i mrak. Košava je ljuljala ogolelu trešnja čije su se grane zloćudno presijavale, okovane debelim ledom. Mahinalno sam pristavio lonac za kafu. Nekoliko minuta kasnije, dok sam kafu sipao u termos, nestala je jedna faza. Ubrzo i druge dve…
Do pre nekoliko godina Bora i Kuki bi već trubili pred kapijom, u našoj staroj Lada Nivi. Tu Ladu je predprošle godine Kuki kupio na licitaciji „na foru“ – za tri dinara iznad početne cene. Posle je smuvao neku invalidsku penziju, sad preko leta radi rafting, a zimi izdaje sobe skijašima i razvozi ih po okolini. Bora je neki faktor u Sindikatu. Odselio za Beograd. A ja?
Ja sam preko stranke našao bolji posao. Kad smo ušli u vlast na lokalu, pripala nam je Apotekarska Ustanova. Šta će električar u apoteci? Pa, izmislili mi mesto nekakvog Menadžera tehnike. Dali mi i par momaka (iz stranke, naravno). Tek da mi ne bude dosadno…
Na naša mesta u Održavanju primili neke klince iz Vladajuće Stranke. Za šefa im postavili sina od onog Đure iz opštine. Onog malog buljavog, što pričaju da je peder (samo zato što je dečko završio srednju baletsku). Ma, škola mu tu ionako neće ništa da pomogne, kad ne zna ni gde je Jovšića Brdo. Ali nisu njega tu ni postavili da se pentra po gudurama, već da sprovodi tendere…
Kad pomislih na tender, protrese me neka laka jeza. Odoh do ormana i izvadih par debelih, vunenih čarapa.
Ovo će malo da potraje…
Ostavite odgovor