.
Jedan moj prijatelj je ironično prokomentarisao „renesansu“ papirne ambalaže rečima: „Sve šume posekoše zbog ekologije!“ Na tu lucidnu opasku prvo sam se nasmejao kao na loš vic, a onda sam shvatio da, iako to zapravo i nije vic, ima mnogo toga smešnog (ili bolje: tragi-komičnog) u vezi trendova kojima prisustvujemo…
Kao i u mnogim drugim kontraverznim pitanjima današnjice celu stvar komplikuju diktati poput „korektnosti“ i preovladjujućih (statistički) stavova, ili tzv „javnog mnjenja“. Odgovori na komplikovana pitanja poput: kako se formiraju te „istine“, kome ili čemu služe – verovatno su negde u (strato)sferi izmedju teorije-zavere i teorije-haosa. Jedno je sigurno: ISTINA uglavnom nema nikakve veze sa razvojem stvari. Najbolji primer za to koji sam čuo je vezan za neuspešan pokušaj ukidanja projekta reciklaže u New-Yorku. Iako je nezavisna komisija egzaktno dokazala da projekat ne samo da je finansijska katastrofa, već pravi više štete nego koristi – „javno mnjenje“ je odlučilo da se projekat nastavi. Cilj tih i takvih projekata nikada nije ni bio spas planete, već „spas savesti“ potrošačkog društva.
Ako je sve dim i magla, samo šarena bajka namenjena konzumentima, kako zasta stoje stvari, i šta zapravo mogu i treba da učine oni na kojima je glavna odgovornost za produkciju? (Mislim naravno podjednako na dizajnere i na finansijere, tj.naručioce poslova).
Nedavno sam u čekaonici dečijeg dispanzera video kako su se medicinski radnici poslužili propagandnim materijalom jedne farmaceutske kuće da spreče promaju da zatvara širom otvorene prozore. Ova „inventivna upotreba“ ima dvostruku simboliku – neke vrste reklame bukvalno ne vrede ništa, a čak i „prosečno inventivna“ čistačica može da pokaže „marketingu“ pravac u kome treba ići. Da li smo nešto propustili?Zapravo, sa teorijom je sve u najboljem redu. Ogromna većina ljudi uključenih u proces su kompetentni i „up-to-date“ informisani o najnovijim marketinškim doktrinama. Odakle onda taj jaz izmedju jasno definisanih ciljeva i stvarnih efekata? Kako to da (svi, stalno) pucamo u prazno i tek ponekad slučajno „ubodemo“ metu? Zašto se deponije pune sve brže, a biblioteke, muzeji i galerije sve sporije? (a pritom smo sve siromašniji i kao pojedinci i kao civilizacija?)
Verovatno je svaka generacija imala isti „trip“ (da od njih počinje Novo Doba) ali post-kunzumerističko društvo je po svemu sudeći došlo pre svojih proroka. Protivrečnosti su tolike da nema potrebe za dodatnom analizom. Ono što nam treba je izlaz za slučaj opasnosti. I to HITNO!
Pretpostavljam da sada zvučim kao oni „mahniti propovednici“ koji idu ulicom i viču: „Pokajte se!“. Što reče Duško Trifunović: „Baš me briga, mene niko ionako ne shvata preozbiljno… “ Uostalom moja „misija“ i nije da dajem odgovore već da postavljam pitanja. Imam jedno dobro: Šta ako je npr. ova kriza uvod u „stvarno krupne“ promene? Šta će se desiti jednog dana kad krene lančana reakcija „post-konzumerističke“ filozofije: „A šta će to meni?“ i sveopšteg urušavanja potrošačkog društva, tržišta, ekonomije, jednom rečju: sveta koji poznajemo?
(ako mi ne trebaju stvari koje za mene proizvode – onda sam i JA potreban koliko i stvari koje proizvodim…)
Ova priča bi trebalo da ima neku pouku? Neki optimistički ugao? Pročitajte još jednom prethodni pasus (u zagradi) – samo sporije. Mmm… ali nama TREBAJU (bar neke od) stvari koje čine život lakšim i/ili lepšim. Meni bi, na primer, bilo vrlo mrsko da moram da sadim boraniju da bi moja porodica imala šta da jede, ili da na posao (kakav god) moram da u julu (ili februaru) idem biciklom…Sa druge strane – postoje milioni stvari kojih bi se mogao da odreknem za čas (nažalost neke od njih i sam proizvodim)…
Budite budni! Budućnost dolazi…
.
Ostavite odgovor