Go West (part III)

Ili:“Pokaži pare!“

…Jer na kraju krajeva sve se svodi na to: „Show me the money!“ Ako ste čitali prethodna prvi i drugi nastavak, verovatno vam nije promakla činjenica da je moje putovanje u Belgiju (bar formalno) bilo službeno putovanje, pa je za očekivati jedno „zlobno“ pitanje:

„Jesi li ti prijatelju tamo napravio neki posao – ili nisi? Jer ako nisi – kakav ti je to onda službeni put?“

Neko će (u moju odbranu?) reći da to nije pošteno pitanje, da se poslovni kontakti grade i učvršćuju godinama – ali ja ne mislim tako. Mislim da je ta tugaljiva priča o dugoročnim i neizvesnim komercijalnim naporima, samo izgovor za višedecenijsko satiranje državnih para od strane raznih „poslovnih predstavnika“ po belom svetu. Državne pare još uvek imaju tu veliku manu da su „lake“ – ko’ da su ničije. Zanemariću za sada činjenicu da su I TO NAŠE PARE, i koncentrisaću se na ono što je u mojoj moći…

Kada se privatni preduzetnici „švrćkaju“ Evropom, oni to rade za sopstveni teško stečeni Euro – koji moraju nekako i da vrate! Da ne pomislite da vešto izvrdavam odgovor na sopstveno pitanje – jasno i glasno: „Da, napravio sam posla bar toliko da pokrijem troškove, a ako bog da (zdravlja i pameti) biće ga i više…“ Ono što bi svima koji se nadju u sličnoj situaciji moglo da koristi (i tema je ovog posta) je odgovor na pitanje – KAKO?

Do uspeha u 5 kratkih lekcija

Mnogi kvazi-realisti će gledati da vas u startu pokopaju „činjenicama“ koje na prvi pogled izgledaju nemilosrdno: Naš tehnološko-proizvodni nivo kasni od 10 do 150 godina (u zavisnosti od oblasti privrede), privredni ambijent je sličan onom koji je vladao u Evropskim slobodnim gradovima 14 veka, a percepcija stranaca o pravnoj sigurnosti i ukupnoj klimi za poslovnu saradnju je još i gora nego što zaista jeste (ukoliko je to uopšte moguće).

Posle ovog uvodnog „horora“ neminovno sledi pitanje: „A i šta bi mi njima uopšte mogli da prodamo? Osim sirovina i robovske radne snage?“ Sve se obično završava zaključkom kako je jedina realno isplativa opcija kupiti nešto od njih, i masno preprodati na našem tržištu…

Osim što je ovaj nemaštoviti prilaz totalno defetistički, ono što meni posebno ide na živce je činjenica što je toliko široko prihvaćen da tzv. „pametni ljudi“ sebi ne mogu dopustiti drugačiji pogled na stvari, a da ne budu ismejani.

Kada sam imao 4-5 godina majka mi je govorila: „Ako ti ne ceniš sebe, neće te ni drugi ceniti…“ Sigurno je i meni trebalo neko vreme da shvatim šta to tačno znači, ali izgleda da su mnogim ljudima (od kojih su neki na vrlo visokim funkcijama) majke govorile nešto sasvim drugo. U tome leži tajna prve lekcije:

Prva lekcija:

Oni koji su išli turistički, proveli su se turistički. Oni koji su išli da im nešto uvale – tako su i prošli. Oni koji su išli nešto da prodaju – prodali su! Simply as that! Tajne zapravo i nema: svet je toliko VEEEELIKO mesto da uvek postoji dovoljno opcija, i samo ih treba pronaći.

Druga lekcija:

Kad si u Rimu radi što i Rimljani. A naročito je važno ne izmišlljati rupu na saksiji. Mnoge lepe i korisne tehnike čovek samo treba da primeni. Ja sam prvi dan po povratku poslao nekoliko desetina pisama u kojima se svim ljudima sa kojima sam bio u kontaktu zahvaljujem na vremenu koje su odvojili, dostavljam im svoje kontakt podatke, uz poruku da se nadam da ćemo uskoro nastaviti poslovnu saradnju u obostranom interesu. Jeftin štos? Ali moćan! Istovremeno sam svima (i saputnicima – i stranim kontaktima) dostavio podatke o lokaciji sa koje mogu skinuti fotografije, informisao ih o prvom tekstu na blogu, pozvao sve da se priključe stranici na FaceBook-u, da posete moj YouTube kanal, da se upoznaju sa našim web-sajtom… Pa sam ih  onda sve kontaktirao i preko LinkedIn mreže (koju sam otvorio neposredno pre puta u Belgiju jer sam primetio da većina mojih Belgijskih sagovornika tamo ima aktivne naloge.  Taj detalj sam zaboravio da spomenem: sve kompanije koje su izrazile želju za kontaktom prethodno sam dobro „pročešljao“ preko interneta, a to istraživanje u kombinaciji sa kasnijim direktnim kontaktom mi je zapravo pomoglo da potpuno sklopim mozaik. Na mozaiku je velikim slovima pisalo: „Oni hoće isto što i ti! Show me the money!“

Treća lekcija:

Kad razvejete iluzije i dekoraciju, shvatite da je sve samo pijaca. Ako su moje jabuke crvljive, mogu ih prodavati jeftinije – ili staviti tablu sa natpisom „Neprskane!“. Oni tamo nisu ni pametniji, ni lepši, ni vredniji… Oni su ljudi kao vi i ja. Ako se ponašate kao slepac ili maloumnik – tako će vas i tretirati. A isto ćete i vi uraditi, zar ne?

Četvrta lekcija:

Potrudite se da ostavite najbolji mogući utisak – od starta! Nećete imati drugu šansu da ostavite prvi utisak. Ovo me je malo pomučilo. Oblast kojom se ja bavim je u velikom tehnološkom zaostatku. Ogromna većina mašina koje sa zapada stižu na Balkan su (neke skoro, a neke davno) izbačene iz proizvodnje kao spore, neekonomične, nebezbedne… Sa druge strane Kina već odavno zatvara radna mesta u grafičkoj industriji Evrope, i opstaju samo vrlo specifični igrači, koje su pre usluga nego ozbiljna proizvodnja. Slobodna margina, ili kako se to popularno kaže „niša“ – je veoma uska, i još se smanjuje. Evo šta sam ja uradio da bih ilustrovao i istakao naše prednosti. Pronašao sam nešto što u sebi objedinava kretivnost i znanje, niske troškove vrlo stručnog rada, male isplative serije… Ovakvi proizvodi u Evropi mogu da se naprave samo na Balkanu (a i to retko gde):
.

.

Peta lekcija:

Prilično pomaže ako znate šta želite. Set Godin u svojoj čuvenoj knjizi „Purple Cow“ kaže da reklamna poruka mora biti suština vašeg proizvoda. Za početak morate VI DA ZNATE šta je suština, u čemu ste to jedinstveni, najbolji, pažnje vredni… Onda treba da nadjete neki očigledan i upečatljiv način da to saopštite drugima, i to tako da oni tu informaciju mogu lako da prime i prenesu dalje.

Kada sam uspeo da im prodam svoju verziju priče, sve ostalo je bilo samo tehnika. Mala digresija: Koja je vaša priča? Ako ne možete da je ispričate u jednoj rečenici – tražite dalje, izgleda je još niste pronašli…

Sve se na kraju svodi se na jednu prostu činjenicu. Ako znate kako se nešto radi – nije uopšte teško…

A naročito obratno!
.

Save