Mislite sad: „To ne može biti!“ Setili ste se odmah one izreke kako čoveka možeš sve da pitaš – osim toga kako je zaradio prve velike pare. Sasvim ste sigurni da taj famozni milion niko pod kapom nebeskom nije stekao na dovoljno pošten način da bi se time mogao javno hvaliti. Čak i da jeste – niko normalan se time nebi hvalio u ovoj zemlji – gde su uvek spremni i voljni da ti otmu i zadnji dinar – samo ako ga namirišu…
Prvo da se razumemo – milion dinara i nije neka para… Kad se pretvori u pravi novac, to je jedva 10.000 nečega. Ipak – i to je bar 10 puta više para nego što je prosečan stanovnik ove zemlje video na gomili (sem na filmu). Ako nije prodavao neku dedovinu? A onda je sada siromašniji nego što je pre toga bio, pa mu to iskustvo nije u naročito lepoj uspomeni. Tuga…
Ali da ne skrećemo sa teme. Većina ljudi veruje da se čak ni takav „osrednji“ novac ne može zaraditi drugačije nego nekim lopovlukom, ili bar uz pomoć politike (što je skoro isto – ako ne i gore). A tek ozbiljne pare? Onima koji su na početku drugog pasusa udustali od čitanja (misleći da su navučeni na foru) nećemo reći da nisam ni mislio na dinare. Znači – prava stvar! Pa u čemu je onda štos?
Nema štosa. Ni trika. I garantujem da poznajete mnogo ljudi koji su odavno zaradili svoj milion, a bogami i dva-tri – ili mnogo više, a nikada to ne biste rekli.
Svako jutro kod jednog od njih kupujete burek. Kod drugog možda opravljate auto. Da li ste znali da čak i nakupac kod koga kupujete krompir na pijaci ima kuću na tri spata, negde na Kosmaju? Ali oni izgledaju kao poslednji bednici? Kao da pas nema za šta da ih ujede?
Tačno!
Zato što taj novac OVDE nije dovoljan da vas zaštiti od zavisti, gnušanja, a bogami i reketa raznih vrsta. Ironično, ali biti imućan ili uspešan u ova mutna vremena je sramota. Ili bar greh? Deviza: „Keep the low profile“ – glavu čuva! Ali svi oni – i mnogi drugi – su POŠTENO zaradili te pare. Veći deo su dali državi. Ostalo su uložili u svoje lokale, njive, alat, mašine, školovanje za decu, kuće i kola… Neki zaista voze lepa kola, ali ne kupujte nikad kola koja je vozio privatni preduzetnik. Ja prelazim 15.000 kilometara godišnje, a ne pitajte me šta sve prevezem u automobilu… Ili koliko trošim za benzin? Kad počneš više da zaradjuješ, odjednom počinju da bujaju i troškovi – plate zaposlenih, doprinosi (to su one pare koje su kao njihove, a u stvari nisu). Pa onda struja, voda, komunalije, telefoni, grejanje, nameštaj, knjigovodje, advokati, licencni softver, kazne, nameti, dažbine, takse…
Ne, ako ste mislili da ću da kukam nad svojom sudbinom – pogrešili ste! Što’no kažu „Meni je baš lepo – a tako mi i treba…“ Ali jedna stvar mi malo smeta (sve ostalo mi je baš kao što mi odgovara – sic!) – to što mi niko ne veruje kad iskreno i pošteno odgovorim na pitanje iz naslova: „Radio sam naporno i učio, usavršavao se…Pa onda još napornije, više, i bolje radio… Pa onda opet učio i radio na sebi. Svaki, mukom zaradjen dinar – vraćao u posao, živeo skromno, i potpuno se predao cilju…I malo, po malo – nešto i zaradio!“ Big deal? Trebalo mi je dvadeset pet godina da steknem kuću od 300 m2, mašine i drugu opremu u štampariji, da uhodam posao koji sada hrani 15 porodica (a bivalo je i više). I dalje živim skromno (ali pristojno), a sav novac mi je uvek „u funciji“ – u opremi, repromaterijalu, obrtnim sredstvima (ovo poslednje u Srbiji znači u „nenaplaćenim potraživanjima“)… Zato – kao i drugi „pošteni“ preduzetnici – nisam zanimljiv za reketaše…
Ako ne računam državu.
Ali zašto je tako teško poverovati da se za 25 godina danonoćnog rada, uz neki mali talenat i veliku upornost, može nešto steći? Da li zbog toga što ima toliko sveta kome to nije pošlo za rukom? A da li su ti ljudi zaista bili spremni na sve ono što je potrebno? Mislim na odricanje od svega, satiranje od posla, ulaganje u uvek nesigurnu budućnost, na razna razočarenja i stresove. Koliko ste videli lokala koji su se zatvorili posle dva-tri meseca? Šta se desilo? Naišao je neki problem, nije sve išlo kao što je planirano… Pazi, majku mu! I zato su sad svi oni koji nisu podvili rep posle prve (ili sto prve) packe koju im je život dao – lopovi i vucibatine?
Neke moje bivše kolege i koleginice su sedeli po PETNAEST GODINA u propaloj firmi, mada praktično nisu dobijali platu (?!?) Dok sam ja torbario od vrata do vrata da napravim neki posao, kompenzovao PVC-prozore za flajere, svojim rukama vezivao armaturu i mešao malter – oni su čekali da im neko da platu zato što ispijaju kafe u kancelarijama sa isključenim telefonima, i paučinom do plafona. Ima mnogo takvih gnevnih i razočaranih ljudi koji zaista veruju da su ljudi poput mene lopovi i paraziti, direktno odgovorni za njihovu zlu sudbinu. Treba li da ih žalim?
Nek žale sami sebe – to uostalom jedino i znaju da rade. A ako će im biti lakše – nek o meni misle šta god hoće…
I to me baš zabole!
.
Cyber Bosanka
Odličan tekst! Kako kažu – svako je tvorac svoje sreće. Svi mi živimo život satkan od svojih odluka i procjena… Malo je loše kad shvatiš da su neke od njih bile pogrešne, ali opet su vlastite i niko drugi nije kriv za njih.
Miodrag Ristić
Pre neki dan su kod Mahlat bila zanimljiva priča u vezi sudbine. Čudno kako ljudi ne vide da se ta sudbina zapravo sastoji iz mnogo malih koraka, iz onih pola sata duže što radiš svaki dan, ili od nepristajanja da samo otaljavaš stvari, ili od one knjige koja ti uvek stoji kraj uzglavlja, i od onog vremena koje mukom odvojiš za razgovor sa pametnim čovekom… A za sve to ti treba malo više truda i napora.
I na kraju shvatiš da živiš u svetu gde te gledaju kao belu vranu, gde su svi vredni budale, a svi uspešni lopovi. Pa onda napišeš ovakav post. Sad se setih da nisam odavno citirao moju omiljenu:
„Bog pomaže onome ko sam sebi pomaže!“
Verovatno važi i obrnuto?
Cyber Bosanka
Važi i obrnuto 🙂 Mada ja uvijek spominjem i onu „sportsku“ – Sreća prati hrabre 🙂
Koliko sam samo puta zbog nedostatka jedne vrste hrabrosti propustila neku šansu, mogla bih doktorirati na njoj 😀
Juzhnjak
Bravo za tekst! Ja jesam mnogo mlađi od tebe, ali odgovorno tvrdim da je i u ovoj zemlji moguće uspeti samo ako to dovoljno jako želiš! Slažem, teže nego na zapadu, ali najlakše je psovati život, državu, političare, Boga, sudbinu i ne raditi apsolutno ništa…
Miodrag Ristić
Koliko znam, ti si „uleteo“ u onu priču sa toplotnim pumpama, pametnim zgradama, zelenom energijom… To znači da ćeš da prtiš stazu i da gaziš kroz blato do kolena, ko zna koliko dugo. Dok naša država ne odluči da je ipak pemetnije da stvarno stimuliše te projekte, umesto da reketira ljude sa nekakvim zelenim pasošima… Ali kad se to jednog dana i desi – tebi to više neće ni biti važno, jer ćeš ti imati svoje reference, kontakte, ime kod dobavljača… I moći ćeš da se od srca smeješ tvojim novopečenim kolegama. Ako sve odigraš kako treba – u jednom trenutku ćeš da „skineš kajmak“ i odjašeš u sumrak kao Keri Grant. Pošteno!
Sandra Kravitz
ja i dalje tvrdim da je prvenstveno kriv sistem razmišljanja:
– ne mogu oni mene tako malo da plate koliko ja malo mogu da radim
– samo ti, sine, završi fakultet i odmah ćeš dobiti posao
– da mi je da se uvučem u državnu službu, pa bog da me vidi
ironija je što su dve od tri izjave tačne…
Pedya
Uvek na jednog igrača dolazi nekoliko (desetina) hiljada navijača. Tako je to u životu. Svi ne mogu biti na terenu, mora neko i da navija, a gde si video navijača koji je fin i kulturan? 😉 On mora da pljuje, psuje, komanduje…
Ja, nažalost, nemam tvoje iskustvo (da, „nažalost“, jer mislim da je divna stvar stvoriti nešto sam, sa svojih deset prstiju i nešto mozga), ali sam se uvek trudio da budem bar uz teren, ako ne mogu da vodim napad. I da uzviknem ponekad i „bravo“ kad neko to zasluži. Ali, to je već od čoveka do čoveka i njegove (ne)mogućnosti da prihvati da je za njegov život ipak on sam najodgovorniji i da nije svima drugima sve lepo palo s neba. Ne znam da li sam ti do sad to eksplicitno rekao, ali evo, javno, jedno veliko „Bravo!“ za tebe i sve što si postigao u životu. Izuzetno mi je drago što te lično poznajem i što se družimo i van ovog HTML-a. 😀
Miodrag Ristić
Tebi apsolutno svaka čast! Mislim da si prototip onoga kako bi čovek (po meni) trebalo da se ponese u teškoj situaciji. Samo ti znaš kako ti je bilo kada si se – u tvojim godinama – našao praktično na ulici. Ali ne samo što se nisi predao, već si smogao snage da drugima služiš kao inspiracija, da se usavršavaš, da budeš prisutan i aktivan. I naravno – to na kraju mora da da efekta. A verujem da bi bio i dobar preduzetnik (to sam ti već 100 puta rekao), ali u nečem što bi te lično motivisalo da istrpiš i neke „smaračke“ stvari. Mislim da o tvom iskustvu MORAŠ hitno da progovoriš, zbog mnogih koji su u već sličnoj situaciji (ili će uskoro biti).
Sasa Jovanovic
Odlično! Naročito dobra dijagnoa ovih što sede u firmama i ne preduzimaju ništa. Imam druga, izuzetan programer, koji čak nije otišao na razgovor za posao šefa sw razvoja kod 3dnet jer je čekao da ga direktor pusti, pa je firma bila u štrajku pa je morao da bude tu itd itd, (inače sam mu bukvalno „ustupio“ mesto koje sam ja mogao uzeti kad god poželim jer mi je bilo više puta nuđeno, ali sam radio tada u drugoj firmi i bio zadovoljan). Taj isti čovek još uvek se pati u firmi koja ga ne plaća, kad mu kažem daj otkaz ili nek ti daju otkaz, nemoj ići na posao ako te ne plaćaju, uvek mi odgovori nekim njemu smislenim razlogom koji se svodi na ono: ovde bar imam zaposlenje… I nazalost, sve mu je gore i gore.
Ako ne uzmeš život u svoje ruke, uzeće on tebe.
I da, itekako je moguće pošteno zaraditi.
Predrag Supurović
Obično ljude prozivaju za prvi milion (hiljadarsku, stodinarku… nebitno) ako već unapred znaju kako je zarađen i kada zaista ima razloga da to pitaju.
A ko proziva onako, bez razloga, taj je samo zavidan.
Miodrag Ristić
Da neko (pogrešno) ne shvati kako ja opravdam one „preduzetnike“ koji novac prave burazerskim varijantama, na trasparentnim tenderima, i na sve one druge načine za koje samo treba imati dovoljno debeo obraz. Pitali su i mene razni direktorčići da ih „zaračunam“, i čudom se čudili kad sam odbio da uz njihovu pomoć pljačkam državu. „Pa to se tako radi…“ Jel? Možda se zato svi guraju u upravne odbore? Ne bih znao – ja već decenijama radim skoro isključivo sa privatnim sektorom…
novii
Ja trenutno radim u firmi koja je pukla u poslednjih nekoliko meseci, i više se nikad neće oporaviti. I tako sam svakodnevno okružen, kao što je rečeno navijačima.
Svi se od reda slažu da situacija ne valja i da se neće popraviti, ali niko se baš mnogo ne trudi da ode.
Što se mene tiče u toj priči, ja čekam proleće, jer tad počinje sezona pčelarenja. Pa polako i ja da zaradim to milionče 😉
Miodrag Ristić
Od mene imaš gratis etikete. I obavezno navrati da ti prodam neka iskustva koja sam uz put pokupio (ima tu mnogo zarade osim meda)
Naravno – neću se buniti i ako doneseš neku teglu (da te malo reklamiram)
veljko
Ja primećujem i nedostatak saznanja kod ljudi, da jeste moguće zaraditi novac radom i znanjem.
Mnogi nešto misle, majooook..koji rad, zanje.. jedino je moguće lopovlukom, politikom, na vezu.
To je tako jer zapravo nikada nisu ni pokušali nešto, niti bili u dodiru sa stvarnim poslom i stvaranjem vrednosti, nemaju percepciju kako se novac „vrti“.
I onda je vrlo jednostavno, da iz državne kacelarije (u kojoj ne plaćaš struju, telefon, internet, toner, papir, kiriju, platu radniku) palamudiš, ne o milionu, nego o čemu `oćeš 🙂
Aleksandar Saša Grbović
Ja nisam zaradio još uvek svoj prvi milion, ali sam zato potrošio milione:))))
Miodrag Ristić
Čuj, nije ni to lako…
Dejan Bizinger
Lep tekst kao i komentari na sam tekst. Cestitam na postignutom i samo napred!
Dragan Radović
Više nego „standardno dobar tekst“.
Samo da delimično „amnestiramo“ one koji čekaju „leba s neba“, mada ne sve. Kažu da najviše 7 posto ljudi ima preduzetničke, liderske ili kako god to nazvali, osobine. (Ja se radije držim onog „zakona 5 posto“ koji kaže da ih je upravo toliko u svakom društvu).
Čovek, naravno, otkrije sam gde spada. Ovi što nalaze izgovor za pasivnost verovatno bi tresnuli o ledinu sve da im neko pokloni milione za start. Za većinu je verovatno i bolje da ostanu u toj prašnjavoj kancelariji, bar dok ih ne „smeni“ sledeća agilnija generacija.
Ono što ne valja je manjak podrške onima koji znaju kako i koji će „povući“ i ove „čekalice.“ 🙂
Miodrag Ristić
Da ih „amnestiramo“ – ako ti tako kažeš. Ali sumnjam da će imati neke koristi od naše „amnestije“, sažaljenja ili simpatija. I ne bih licitirao sa tim procentima, verujem da će ova kriza dobro da ih revidira. A ko će drugi da nam pomogne? Države? Vlade? Korporacije? Pa oni ne mogu ni sebi da pomognu! Ne moramo svi da budemo Bil Gejts. Eto, ti na primer – teško da si postao KOVINSKI Rupert Murdok? A šta ti fali? Fali ti (znam) mnogo toga (kao i meni), ali si bar začuvao ono najvažnije – možeš sam sebe da gledaš u oči dok se briješ.
Malo li je?
Ti si svoj milion napravio odavno…
.
zubarica
Patče,
kao jedan od problema u ovom društvu sam ranije videla i taj koji ste opisali: da ljudi bez preduzetničkog duha ne mogu da sastave kraj s krajem.
Danas ne gledam tako ‘samilosno’ na dotične – jer mislim da su mnogi zaista zaslužili tu prašnjavu kancelariju.
Jedno vreme sam redom pitala takve ljude – da li bi pristali da RADE (svoj posao) u fulu 8 sati da ne dižu glavu, za dva puta veću platu?
Dvoje je bez oklevanja odgovorilo da bi, od više desetina…
Milko
Prije svega, čestitam na ostvarenju delbojeovskog sna 😉 Nije to samo milion kao milion, nego baš to-ostvarenje sna, realizacija ideje, materijalizacija vizije i sve ono što to prati..život, ne 🙂
Inspirisao si me upravo da se nadovežem na ovaj tvoj tekst, a u pitanju je ta nevjerovatna pojava da neko sjedi mjesecima i godinama u firmi u kojoj ne dobija platu i..čeka. Šta čeka, pitanje je sad.
Miodrag Ristić
Hvala ti Rodni!
Gde ja stadoh – ti produži! Što smo dužni – ti oduži!
(uh, bojim se da ti ovo drugo ne gine…)
Deda
Apsolutno svi mogu da urade ono sto hoce.
Neko hoce da radi i zaradi, a neko da kuka i pljuje. Vecina je uspesna, a ima i onih manje uspesnih.
Od ideje do realizacije je potreban samo onaj jedan mali malecki korak. Mnogima je tesko da iskorace iz raznoraznih razloga. Oni koji su iskoracili stekli su iskustvo koje ih je povuklo dalje da nastave sa hodanjem u smeru i pravcu kreiranom po uslovima okruzenja.
Od kukanja nema pomoci. Talenat, ideja i ostalo su sazeti u par procenata, ostalo je rad, rad, rad, rad, rad, rad, rad, rad….
I posle 20, 25 ili koliko god, opet rad, rad, rad!!!
Miodrag Ristić
Evo, ovaj „milioner“ se upravo vratio iz isporuke. Skoknuo sam malo (u tri sata kad se pošten svet vraća kući sa posla) do Bežanije u neku isporuku, a onda produžio na Vidikovac i Petlovo Brdo po neki materijal. „Ubio“ svojih 150 kilometara za danas, preskočio ručak, zamalo se izgubio u magli k’o guska… Nema stare slave (ti to kao prosvetar dobro znaš). Ne spava se na lovorikama. Ako ne nadješ nekog da radi tvoj posao – radi ga sam. Ili propadni. Prosto k’o pasulj!
Miloje Sekulic
Ja se uopšte ne bih žalio da sam u prilici da živim od nasledstva na primer u fazonu „ostali stanovi od tetaka i baba“ i ne smatram da je to nešto sramotno. Pošto to nije slučaj primoran sam da radim jer mi neće pasti sa neba.
Miodrag Ristić
Ni ja ne smatram da je sramota nasledeti nešto – naprotiv. Sramota je kad ono što si nasledeo protraćiš, proćerdaš, prodaš budzašto, raspeš i raskućiš…
E neću dalje – počinje da liči na neku predizbornu kampanju…
Jelena
Od onih sam 5% 🙂 I teško je čekati „leba s neba“, ako ni zbog čega drugog, onda zato što ne znaš kada će i s koje strane stići. U svom životu radila sam puno 🙂 sve do poslednjeg perioda kada sam shvatila da ako ne radim vikendom, šlajfujem cele iduće nedelje s obavezama. Nešto dakle nije bilo u redu. Nije reč o Srbiji, reč je o tome da postaviš cenu koja je prava za ono što radiš, da obim posla bude optimalan za zemaljsko smenjivanje dana i noći, i naravno da nemaš drugih stvari u životu osim da radiš. Što je veoma teško. Mentalitet da su oni koji su vredni budale, i da su prečice prepoznate kao „ispravan put“ ili „pametniji put“ je ovde star koliko i Arčibald Rajs koji ga je zapisao. Ne, nipošto ne tražim opravdanja 🙂 Duboko verujem da se svaki rad, i neprofitan i volonterski, isplati. I još više: da bi ovo mogla biti zemlja u kojoj je put preduzetnika olakšan. Da oni koji dolaze ne prolaze istim putem kao mi, i ne prave iste greške. Malo li je na ovu skupoću?
Miodrag Ristić
Kad posumnjaš (a svako ponekad posumnja) u istinitost tih reči – samo podigneš pogled sa trotoara. I vidiš da na većini, nekada prelepih, zgrada u „krugu dvojke“ piše nešto kao „Taj-i-taj svome otečestvu“ – ili nešto slično. Znači, moglo se i ovde nekad. I niko se tada nije pitao da li smo ili nismo deo Evrope, sveta, ili čega već. Ako je neko želeo da vidi U ŠTA je potrošio život – nije mu trebao račun na Kipru, već zadužbina u rodnom gradu.
A sve to je uvek postojalo i u „malom formatu“. Cilj svakog roditelja je uvek bio da se deca ponose njima, ili da ih se preci ne stide – svejedno. Zar nije logično da iza sebe ostaviš makar malo više nego što si zatekao? U materijalnom – ili nematerijalnom smislu?
Zašto si inače živeo?
.
GORAN
DEAR LORD,
ALL I ASK IS FOR CHANCE TO PROVE THAT WINNING THE LOTTERY WON’T MAKE ME A BAD PERSON…..
Miodrag Ristić
Amen.
Zadivljena
Svaka cast na tekstu!!!
zubarica
Da potpišem od reči do reči, pola mog bloga je o tome – zato se ti i ja uvek dobro razumemo :).
Poznajem bar 10 ljudi koji su ovako zaradili milion, u svojoj struci ili ne.
Ljudi me belo gledaju kad kažem da radim tri posla – to čak niko i ne zna, jer ne govorim nikom.
A sad nešto bogohulno: odgovorno tvrdim da se sa desetak hiljada uloženih dinara (za početak) može zaraditi prosečna plata, sa malo veštine, mnogo (pametnog) rada, i to nisu ideje – sve RADI.
Samo treba raditi, obilaziti kojekoga, raditi, misliti, raditi, ovo, ono…
Inače, ja sam prelazila i 3-4.000 km mesečno :), apropos privatničkih kola.
I da kažem još jednom, da ne trune u meni: Miki, znaš da ovakvi tekstovi nemaju cenu.
Vidim da nisam jedini ludak u ovoj zemlji… Hvala ti na tome :).
Ksenija
Interesantant tekst, istinit, da, mada tvrdim da se ne moze odnositi na sve profesije, nazalost. Zanimljiv mi je pogotovo jedan komentar o tome kako je u inostranstvu „sve daleko lakse“ izgleda da je on (komentar) promakao svima, sto mislim da je takodje sramota. Jer ako mozes da postavis komentar takve vrste, to znaci da si i ti upravo medju onima koji imaju taj mind set da eto, nekome nesto moze da padne sa neba, a da to nije zasluzio mukotrpnim radom. Da, smatram se ovde i licno prozvanom. Nikada nisam videla ikoga da je otisao u inostranstvo iz cefa, vec iz teske muke. To su ljudi moji rizikuju mnogo vise nego oni koji ostaju u Stbiji, uprkos teskocama. Kada nisi u svojoj zemlji, ti si nula -niko te ne zna,ikom ne trebas, SVE placas bar 3 puta skuplje i niko ti nece pomoci. I dalje mi je fascinantno kako iko moze da misi da je negde drugde lakse opstati nego u sopstvenoj drzavi. Ali hajde, ovaj komentar je ionako predug.
Nastavljam da pratim tvoje tekstove, pozdrav iz Holandije
Miodrag Ristić
Pošto sam bio i ovde i tamo – moj utisak je da na kraju krajeva – dodje na isto. Neke stvari su definitivno lakše u sredjenim sistemima (i obrnuto, neke prilike su direktno vezane za haos u kome živimo). A stoji i ono što ti vidiš kao „hednikep stranca“ (a takodje može i da prestavlja šansu, npr kod nas su trenutno stranci strašno povlašćeni u nekim stvarima). Svaki štap ima dva kraja. Eto recimo – ja sam napravio nekoliko poslova sa Holandijom baš preko naših ljudi koji tamo žive. Oni su činjenicu da su stranci iskoristili kao dodatni izvor prihoda.
Hoćeš da probaš?
Ksenija
Ne znam tacno na sta mislis, ogranicenja su ovde uzasno velika ako si (kao ja trenutno) na studentskoj vizi. To znaci da legalno mozes da radis samo deset sati nedeljno, a meni nije cilj da radim na crno. Ali svaka ponuda je dobrodosla, o cemu se konkretno radi?
Miodrag Ristić
Ostavi mi tvoju mail adresu na: http://www.deto.rs/m_kontakt.html (da ne smaramo druge ovom konverzacijom)
Nikola
Ksenija, citiracu jedan deo tvog odgovora: „Nikada nisam videla ikoga da je otisao u inostranstvo iz cefa, vec iz teske muke. To su ljudi moji rizikuju mnogo vise nego oni koji ostaju u Stbiji, uprkos teskocama.“
Iskreno, mislim da sve to zavisi od covekovog mindset-a i iskljucivo kako shvati zivot u Srbiji ili negde „preko grane“.
Znam ljude koji su i ovde besposlicari i samo gundjaju a isto tako i onda odu „preko“, recimo u skandinavske zemlje i onda tamo zive od socijalne pomoci jer je tamo sistem uradjen za sve sem za ljude besposlicare sa nasih prostora i ovim vecinskim mindsetom… dakle ljudi odu tamo ne da nesti urade od svog zivota vec da NISTA NE RADE kao ni ovde i da zive od socijalne pomoci od cca 2k eur mesecno…
Tako da… ima nas raznih. Neki zaista teskom mukom ostave ovde porodicu, kucu, prijatelje u potrazi za necim boljim a opet ko nece sam sebi da pomogne nece pomoci ni ovde ni tamo…i za takve me smatram da su se licno odrekli necega ovde…jer su to obicne lencuge 🙂
My 2 cents 🙂
Btw. Dobar tekst!
Miodrag Ristić
Do pojave društvenih mreža i masovnije upotrebe interneta u komercijalne svrhe, imali smo mnogo tzv. „terenskih komercijalista!. Pokušavali smo da taj posao (terenske prodaje) radimo ozbiljno i stručno, pa smo organizovali posebne obuke, prvo u firmi, pa posle na terenu sa pravim klijentima… Ali išlo je to veoma teško, iako smo šansu pružali svima. Na stotine ljudi je prolazilo obuku, mnogi su odustajali još na početku, a ostali u prvih mesec-dva. Razmišljao sam dosta o tome, i na kraju shvatio da postoji vrlo mala grupa ljudi koji imaju šanse za uspeh u poslu u kome uspeh zavisi isključivo od ličnog angažovanja, i gde ništa nije ZAGARANTOVANO. Oni koji su suviše materijalno ugroženi, vezani mrežom dugova i raznih materijalnih obaveza jednostavno nemaju šanse da se iz toga izvuku sopstevenim rukama. Druga grupa osuđena na neuspeh su oni koji imaju kakvu-takvu sigurnost na nečijoj plati ili penziji, i slabu motivaciju da „ozbiljno zalegnu“. Znači – margina uspeha je kod nas užasno tanka – ljudi koji su dovoljno motivisani, a nisu na kolenima. Cenim da je to negde 1:5.000 onih koji traže posao. Možda i manje.
goran
Bravo za stav.
Zoran Cirovic Image
Bravo za tekst. Davno smo saradjivali. Cestitam za blog i sto se trudis da budes drugaciji i napredniji.
Miodrag Ristić
Hvala! Drago mi je što i vaš posao opstaje i nadam se da ćemo ponovo sarađivati.
Snežana Maričić
Dopala mi se Vaša priča.
Sve je moguće kad smo uporni i kad radimo pametno.
Pišem, a nisam ćitala ostale komentare.
Mnogi propadaju upravo zato što se bahate. Sigurno Vam je to poznato. Uzme kredit iz banke za razvoj firme, pa prvo kupi dobar auto „da vidi selo“.
No, ja razumem i to da nisu svi za privatan posao. Imam takvog pored sebe. Nije da nije probao, ali šta bi sada probao diplomirani ekonomista bez posla kad na tržištu svega ima. Mogao je da preprodaje voće i povrće na pijaci, gaće na ulici, a ja da ga spašavam od kazni.
Pomoći i podrške niotkuda, a i zašto bi nam bilo ko pomogao, od onih koji bi to mogli, kad im nismo potrebni. Po neko se seti mene, kad napravi prekršaj, a ja pomognem koliko mogu, a mora se raditi po zakonu. Opomena umesto novčane kazne mora imati uporište u zakonu i dobro obrazloženje.
Volela bih da imam priliku da Vas lično upoznam. Nemate Vi vremena za svakoga ko izrazi tu želju.
Želim Vam svako dobro. Drago mi je što sam naišla na ovaj blog, svratiću još po nekad, kad mi slobodno vreme dozvoli.
Miodrag Ristić
Upoznavanje bar u današnje vreme nije problem (ako imate FB) moj profil je na: https://www.facebook.com/detozin
Biće mi drago da pomognem ako bude u mojoj moći. Btw – ono što je nekada bila prodaja na ulici, sada je prodaja preko FB-a. Koliko vidim „teget-siva“ ekonomija cveta poslednjih godina. Samo ukucajte u polju za pretragu „prodaja“ – i videćete šta će sve izaći 🙂
Adrian
Predobar tekst. Ja sam iz BiH i uspio sam koliko toliko u online aktivnostima.
80+ web stranica i nedavno sam počeo i blog koji možete i pročitati ako vas zanima sve o mojim metodama.
Miodrag Ristić
Impresioniran sam 🙂
Malo mi „generički“ izgleda na prvi pogled, ali pogledaću detaljnije…