„Ma, u redu je burazeru…“

… poslednja rečenica je ostala da odzvanja kancelarijom. Sklonio sam za trenutak pogled sa monitora, i pogledao ga. Tašna i mašna. Samo je tašnu odavno zamenio preskup i prepametan telefon, a mašnu nosi samo na svadbama, ili kad se fotografiše za izbornu listu. Prototip „sposobnih“ preduzetnika koji do posla dolaze na tenisu, u kafani, ili na partijskom sastanku. Jedan od onih što „poznaju prave ljude“ – i preziru bilo kakav pošten posao.

Da,  znao sam od ranije da ga užasno nervira to što „cinculiram oko tih nekih budalaština„. Ali te „budalaštine“ su zapravo bile posao koji je on „namestio“ – a koji sam ja „samo trebao da odradim na brzinu“…

A ja sam gnjavio – po svom starom ružnom običaju…

„Ma, pusti to burazeru – kad ti kažem! To su ljudi seljaci, dileje… Za njih je sve to Holivud…“ – pokušao je još jednom da me prizove da se spustim na zemlju.

Praveći se da ne čujem, samo sam ćutke poravnavao slike u blokove sa tekstom, kropovao ih na iste dimenzije, ujednačavao razmake, i ispravljao kriminalnu interpunkciju… Pokušavao sam da od smeća koje je poslao „mali iz komšiluka koji se razume u kompjutere“ – napravim na brzinu nešto što bar izdaleka liči na pristojan proizvod. Pre nego što Mašna potpuno izgubi strpljenje…

Ali on je već digao ruke od mene. Verovatno je mislio: „Pusti budalu, nek se igra ako ga to zabavlja“ Krenuo je nešto da čačka po mobilnom telefonu. Telefon mu je ispustio par kratkih živopisnih zvukova, a zatim je nervozno pozvao nekog – i odmah počeo da urla:

– „I šta, majmun je opet dolazio? Ma pusti govedo! Koji je to kreten od čoveka! Ma, ništa mu ne daj – jesi me čula? Ništa! Nek se nosi… Ako pita za mene, samo kaži – gazda razmišlja da zatvori firmu… To mu kaži! Razumeš?“

Čim je prekinuo vezu bes nestade, kao maska. Zatim je ponovo tipkao po telefonu sekund-dva, a onda progovori potpuno izmenjenom bojom glasa, pritvorno se smeškajući nevidljivom sagovorniku sa druge strane žice:

– „Oooo… Pa gde si ti maheeeru! A? Š’a ima? ‘Oće bude nešto od onoga? Ako treba nešto da se pomogne, pogura… Podmaže? Ti znaš da treba samo da namigneš? Jel’ tako?. Molim? Ma neeee… Naravno da ne… Ma znaš valjda… Ma nismo od juče… Ma naravno! Sve po propisu… Razume se, nismo mali… Nego, jel’ ideš na tenis sutra? Ma *beš kišu, još bolje ako pada, sednemo opušteno na pivce… Tako je! Da! Da, sve lepo da se dogovorimo, važi? Ok, maheru – i da mi pozdraviš kumče. Vozdra…“

Osetio sam ponovo njegov nervozan pogled na vratu.

– „Za kad ti ovo treba?“ – upitao sam ga ne okrećući se, ne prestajući da radim, i unapred znajući odgovor.

– „Znaš valjda…“

– „Znam. Da nije hitno – odneo bi posao kod Bore. On je malo jeftiniji – jeste da nema pojma, ali k’o da je to bitno – zar ne?“

– „Sve znaš!“ – nasmeja se kiselo, i ustade sa stolice

Spremajući se da pođe, Mašna sa izrazom beskrajne dosade prevrnu nekoliko listova današnjih novina koje su ležale pred njim na stolu. Poluglasno opsova, onako reda-radi, tek da bi nešto rekao:

– „Jeee… Sunce ti žarko! Kak’i su ovo lopovi, majko-moja-mila! “ – uzdahnu zgađeno, i krenu prema vratima, odmahujući glavom i sve mrmljajući sebi u bradu:

-„…nikad od ove zemlje ništa biti neće…“

.