U kratkom tekstu „Metadizajn“ Almerico De Angelis (1944-2005) prepoznao je koren kreativnog duha u dečijem odnosu prema orudjima igre. Namerno ne kažem „igračkama“ jer (kao što je dobro poznato) deca se mnogo duže i intenzivnije igraju sa tubom lepka, makazama, ili običnom kartonskom kutijom – nego sa „state-of-the-art“ smećem…
To da je igra izvor kreativnosti nije ništa novo, ali da li ste se skoro setili nekih „genijalnih“ momenata iz detinjstva? Svi smo prisustvovali bar nekom takvom dogadjaju pre nego što smo taj svet ostavili u pesku iza sebe, onog dana kad smo rešili da postanemo stari i dosadni. Evo dva „bisera“ kojih sam se setio dok sam puštao bradu zaglavljen u prevozu:
Igra broj jedan:
„Lepljenje šibica na plafon“
Izvodi se tako što se uz pomoć pljuvačke, palidrvcem razmekša malter i boja sa zida u nekom ulazu (haustoru). Na taj način se na šibici (na kraju suprotnom od fosforne glave) napravi lepljiva kuglica. Zatim se šibica kresne, i dok se fosfor još razgoreva, munjevito baci na plafon. Uz malo vežbe – svaka druga se zalepi za plafon, zatim potpuno izgori (i naravno – ostavi odvratnu crnu fleku na plafonu). Najbolje je to što komšije danima razbijaju glavu „kako su se popeli na plafon visok četri metra“ …
Igra broj dva:
„Vatromet iz bureta“
U metalnom buretu zapaljena je jaka vatra. Zatim je sa okolnih gomila djubreta (sve se dešava u Zvezdarskoj šumi) sakupljeno desetak bačenih sprejeva („ne probijati i ne spaljivati ni kad je prazan“…) Jedan po jedan, uz stravične detonacije, izbacuju hiljade iskri u noćno nebo…
Dobro, i kakve veze sa bilo čim imaju ove brutalne i destruktivne igre? (srećom klinci ne čitaju blogove). Pustite sad to… Vidite li vi u svemu ovom neku iskru genijalnosti? Da li možete da zamislite da neki matori profesor zamisli nešto tako originalno (ili zabavno)? Da se razumemo – ja nisam autor ni prve ni druge (bio sam samo saučesnik). Izumitelj „vatrometa“ je danas redovni profesor na „University of Manchester“ (G.B.), a autor „šibica“ je večiti playboy, vlasnik sex-shopa i eroteke („iz zezanja“ tezgari pomalo sa narodnjacima). Dakle, može se reći da su obojica uspeli u životu (svako po svom ukusu)… Verujem da se to moglo i pretpostaviti na osnovu njihovih ideja iz mladosti…
Samo mi ni dan-danas nije jasno kako nismo zapalili onu šumu? Valjda zato što smo imali dovoljno pameti da upotrebimo bure? Da nismo – sada bi verovatno svi gulili krompir u Mitrovici ili Padinskoj Skeli, ali znate kako se kaže:
„Tanka je granica…“
.
Anonymous
Setio sam onih brižnih majki na dečijim igralištima: "Nemoj ovo! Nemoj ono! Baci to! Pazi…" Verovatno sačuvaju deci garderobu (i onda je čistu i nepoderanu bace kad im deca porastu), ne verujem ni da ih sačuvaju od povreda ili da im sačuvaju zdravlje, ali sam siguran da ih "izbave" od opasnosti da postignu nešto u životu. Ostanu zauvek bojažljivi, smotani, i nesposobni…
Dragan Radović
Ha, da sam ovo preskočio nikada ne bih saznao poreklo tamnih fleka na plafonu iznad stepeništa u zgradi u kojoj živim?
A kakve sam samo smešne teorije izmišljao!
Miodrag Ristic
Eto, kad se najmanje nadaš – rešenje zagonetke se pojavi samo! To me podsetilo na jedan strip: Dva "pećinara" izklešu jednu veliku statuu na vrhu litice, a zatim i jednu istu takvu na dnu litice, a onda jedan kaže drugom: "Za milion godina neke dileje će se pitati kako smo ovu drugu spustili dole…"
Dragan Radović
Ovo je već za brigu! Ko zna kakve smo mi dileje kad razmišljamo i analiziramo neke davne ili sadašnje iole komplikovanije događaje, pojave, ljude…a ne znamo da nas to samo "rade" neke davne šaljivdžije.
Miodrag Ristic
Štos je u tome da što smo stariji i "napredniji" sve komplikovanije i konfuznije razmišljamo.
(a najbolje ideje su u stvari beskrajno jednostavne)
Dragan Radović
Da, zato su većinu velikih prevratničkih ideja dali mladi ljudi – stariji posle to uglavnom razrađuju, analiziraju ili prosto hejtuju jer im kvari dotadašnji pogled na svet.
Mi svake godine nakupimo, pored nešto malo novog znanja, i veliki šum, gomilu bezvrednih informacija za jednokratnu upotrebu koje se vrte po vijugama bez ikakve potrebe.
Mlad, neopterećen um nema problema sa tim.
Tatjana
Nije da mi se dopada što ste sebe "umatorili" ali se uvek može reći da je to samo u šali,s obzirom da "Najveći čovek uvek ostaje dete"(napisa' jednom Gete)i da je dizajn ustvari igra naše mašte… Setih se čitajući ove ludorije jednog letnjeg pljuska kada sam bosonoga gacala po toplom žitkom blatu u koje se pretvorio putić između vinove loze u bašti i to sa mojom bakom, smejući se do suza od sreće, nisam tada ni bila svesna koliko je lepo imati nekoga "starog" ko je dovoljno velik da ostane dete! Čini mi se da nikda ne bi to bila tako velika sreća da u njoj nije učestvovalo "veliko dete" i time mi priuštilo osećaj koji je nezaboravan. S drugom bakom sam sakupljala led po 'gradu'(atmosferska pojava) da bi ga nakon toga umakale u med i jele… Našoj deci, a i svima nama su potrebna maštovita "večna deca". Život uopšte nije zanimljiv ako se ne ludiramo, uostalom kao ide ono "budi kreativan smisli novu glupost svaki dan" 😉