Moji univerziteti

.
Jedan moj učitelj davno je rekao; naučiti nešto možeš samo od drugorazrednih ljudi. Prvoklasni su izvan domašaja; ne možeš videti kako oni uspevaju da urade bilo šta. (Rejmond Čendler)

Ovo je tačno 100-ti post na ovom blogu. Od 26. septembra 2008. kada sam napisao prvi, do danas – prešao sam uzbudljiv put. Početna ideja bila je da ostvarimo kakav-takav kontinuitet u kontaktima sa klijentima naše male štamparije. Nikad nema dovoljno vremena za to, izračunao sam da, ako bi želeo da sa svakim klijentom svakog meseca razgovaram samo 5 minuta, morao da odvojim svakog radnog dana 90 minuta na to. I to ne računajući nove klijente… Da ne govorim o tome da i drugi imaju isti taj problem – sve je manje vremena, raspoložive energije i strpljenja…

Ovako razgovaramo uvek kada to želite. Možete da saznate sve što nam se dešava, šta nas okupira, čime se bavimo… Ako to želite. Onda kada vama odgovara.

Ali cela stvar se okrenula naglavačke. Pokušavajući da naučim kako se ovo radi, otkrio sam neuporedivo više nego što sam se nadao. Kao u nekoj priči Maksima Gorkog (iz naslova) obreo sam se u nekom polusvetu, u nekom drugačijem vremenu i prostoru – i počeo da učim o stvarima o kojim nisam ni slutio… „Sreo“ sam ljude koje nisam znao (pitanje je da li ih i sada poznajem?) neki su mi postali „prijatelji“, „follower-i“, „posetioci“, a nekima sam to postao ja… Možda ne bih trebalo da stavljam sve to pod navodnike, ali malo toga je nesporno u vezi ovog sveta. Ponekad mi se čini da pipam u mraku, da je svako znanje, životno iskustvo, ili intuicija – da je SVE nepouzdano i nesigurno u vezi ovog beskrajnog okeana mogućnosti.

Ali, zar tako nije uvek i svuda? I mnoge druge stvari koje počinjem da nazirem, samo su zaogrnute plaštom digitalne mimikrije. Ničeg novog pod kapom nebeskom: ljudi svuda nose sa sobom i svoje sujete, ostrašćenosti, ali i ljudsku toplinu i altruizam. U paketu uvek idu i dobre i loše strane svakog društva.

Kao u najboljoj tradiciji SF-vesterna, plovimo svi zajedno u velikoj krstarici „Enterprajz“ prema „konačnoj granici“. U istom „čamcu“ good & bad guys, epizodisti i glavne role, učenici i učitelji – i SVI STALNO MENJAJU MESTA. Tako je to u tim beskrajnim serijalima, gde se scenaristi menjaju za svaku epizodu, gde treba zadržati pažnju, popraviti rejting, podići „page-rank“, očuvati “ sher“, da ne kažem – uticaj…

…and so… Beam me up, Scotty!
.