Priroda uspeva, samo njoj znanim načinima, da kroz vreme provlači konstantan broj prosečnih ljudi koji jedino rijaliti sadržaje može da razume i konzumira.
To ima, ali često i nema nikakve veze sa inteligencijom i obrazovanjem. Ako bi čoveku koji ima IQ 100 dali da uradi 2 najteža zadatka sa mensinih testova, teško da bi ih ikada uradio, ali kada bi mu neko rekao rešenje i objasnio ga, sigurno bi skontao uz komentar „jaaouuuuoj jeesteee.“
Život je malčice kompleksniji, i nije sve tako crno-belo. Ili imaš percepciju, ili ne. Samo proroda zna zašto je to tako, i zašto joj takvi „trebaju“ , i u tolikom broju.
Slažem se sa svima koji omentarišu TV Pink sa bljak, fuj, uaa, nee, užas…, ali još nisam dobio odgovor na pitanje koje svima postavljam: šta raditi sa 80% prosečnih jedinki u zajednici? Koje sadržaje im ponuditi, a da to mogu razumeti? Kako ih skloniti sa ulice?
Slažem se da su stvari malo kompleksnije. Društva imaju svoje ciljeve i mehanizme kojima ih ostvaruju. Uzmimo dva ekstrema primera – Singapur i ISIS. I jedni i drugi sprovode angažovan i detaljno osmišljen socijalni inženjering, čiji cilj bi se mogao definisati kao „puno ostvarenje života svojih građana“. Jedino što su doktrinarne ideje o tome šta to ostvarenje tačno znači – dijametralno suprotne. Jedni žele društvo blagostanja i matematičkom logikom podstiču sve što je u fukciji te ideje (a destimulišu sve suprotno), a drugi teže osavarenje teokratske utopije koja svoje građane masovno vodi u dženet/raj (a brutalnim metotodama destimulišu sve suprotno).
Da li su u tim scenarijima presude elite? Ili same ideje? Kulturni i istorijski background? Geopolitika? O svemu tome može i treba mnogo da se polemiše, ali jedno je sigurno – takve stvari se ne dešavaju slučajno ni stihijski.
Koji je naš cilj? Gde mi idemo, i šta želimo da postignemo? Singapur je za dve generaciji iz kolonijalne zabiti i blatnjavih udžerica – izrastao u malog finansijskog i tehnološkog džina. Sve je moguće…
Siniša
Priroda uspeva, samo njoj znanim načinima, da kroz vreme provlači konstantan broj prosečnih ljudi koji jedino rijaliti sadržaje može da razume i konzumira.
To ima, ali često i nema nikakve veze sa inteligencijom i obrazovanjem. Ako bi čoveku koji ima IQ 100 dali da uradi 2 najteža zadatka sa mensinih testova, teško da bi ih ikada uradio, ali kada bi mu neko rekao rešenje i objasnio ga, sigurno bi skontao uz komentar „jaaouuuuoj jeesteee.“
Život je malčice kompleksniji, i nije sve tako crno-belo. Ili imaš percepciju, ili ne. Samo proroda zna zašto je to tako, i zašto joj takvi „trebaju“ , i u tolikom broju.
Slažem se sa svima koji omentarišu TV Pink sa bljak, fuj, uaa, nee, užas…, ali još nisam dobio odgovor na pitanje koje svima postavljam: šta raditi sa 80% prosečnih jedinki u zajednici? Koje sadržaje im ponuditi, a da to mogu razumeti? Kako ih skloniti sa ulice?
detozin
Slažem se da su stvari malo kompleksnije. Društva imaju svoje ciljeve i mehanizme kojima ih ostvaruju. Uzmimo dva ekstrema primera – Singapur i ISIS. I jedni i drugi sprovode angažovan i detaljno osmišljen socijalni inženjering, čiji cilj bi se mogao definisati kao „puno ostvarenje života svojih građana“. Jedino što su doktrinarne ideje o tome šta to ostvarenje tačno znači – dijametralno suprotne. Jedni žele društvo blagostanja i matematičkom logikom podstiču sve što je u fukciji te ideje (a destimulišu sve suprotno), a drugi teže osavarenje teokratske utopije koja svoje građane masovno vodi u dženet/raj (a brutalnim metotodama destimulišu sve suprotno).
Da li su u tim scenarijima presude elite? Ili same ideje? Kulturni i istorijski background? Geopolitika? O svemu tome može i treba mnogo da se polemiše, ali jedno je sigurno – takve stvari se ne dešavaju slučajno ni stihijski.
Koji je naš cilj? Gde mi idemo, i šta želimo da postignemo? Singapur je za dve generaciji iz kolonijalne zabiti i blatnjavih udžerica – izrastao u malog finansijskog i tehnološkog džina. Sve je moguće…