Parkiranje kao razvojna šansa

Gledam jutros rano ovakvu scenu: komunalni policajac fotografiše digitalnim aparatom vozilo parkirano u blatu pored puta. Drugi sedi u novom metalik „Puntu“ sa upaljenim motorom. Onda odlaze dalje, u plemenitoj akciji krpljenja rupe u budžetu. A onaj jadnik što je noćas morao da utera kola u blato (jer nije bilo mesta na susednom parkingu) verovatno spava, i nema pojma da račun za pranje kola nije najgore što će ga snaći…

Malo kasnije zovem jednu agenciju da pitam šta mi sve od papira treba za registraciju službenog automobila (koja ističe krajem meseca). Izvod iz „Agencije za privredne registre“ – i to ne stariji od 6 meseci? Sećate se kako su najavljivali u medijima osnivanje te agencije? Sve na dugme! Svi podaci uvek ažurni i dostupni svim zainteresovanim faktorima. Uključujući i državne organe? Bojim se da se to na njih ne odnosi. Oni su navikli na mastiljavu olovku. I na uplatnice. Neka sitna taksa od 1.100 dinara da bi neko stisnuo „print“. „Razmislite da li je nephodno da štampate ovaj dokument – štitite prirodu!“ Jes’vala – ti ćeš-mi-kažeš! A kako onda da uberemo tih 1.100 dinara? Pomnoženo sa brojem službenih automobila?

U medjuvremenu svratim do advokata da se raspitam oko nove obavezne preregistracije firme. Umesto da mi uzme pare, kaže mi čovek da sačekam još malo. Lud zbunjenog. Doneli su zakon koji stupa na snagu ovog meseca, a istog dana ističe i rok za uskladjivanje sa istim. Tumačenja još nema. A bez tumačenja bolje ništa ne počinjati, jer ko god se na logiku oslanjao – zeznuo se! Uskladjivanje sa zakonom koji nije stupio na snagu? Pa jel’ to može? Advokat se smeje… Ovde sve može.

Svraćam u banku da overim virman, i produžavam peške do  APR-a da završim tu glupost oko izvoda (preko sajta naravno ne može ništa konkretno da se uradi, a govorni automat posle 15 minuta preusmeri te na operatera koji ne diže slušalicu). Treći put plaćam parkiranje u centru grada. Srećom u Pančevu to može – u Beogradu bih morao da se odvezem u neku garažu –  ili da bežim iz centra. Verovatno zato što u Pančevu nema javnih garaža? U APR-u za divno čudo nije gužva (inače obično stoji u redu bar dvadesetak ljudi) – ali avaj! Onaj ko je davao informacije (preko telefona) zaboravio je sitnicu da ako niste skinuli obrazac sa sajta, isti morate da platite 120 dinara. Naravno ne u kešu, nego nazad do banke ili pošte,  pa u red…

I tako mi propade još jedan dan u životu.

Nikoga nisam oterao u majčinu, nisam čak napisao ni hejterski post. Pokušavam da budem pozitivan i konstruktivan u ovoj godini.  A mogao bih da napišem nešto u stilu kako bi za ovu zemlju bilo mnogo bolje da su ona dva komunalna policajca današnji radni dan proveli praveći štipaljke za veš. Onaj „Punto“ verovatno vredi koliko i dve-tri takve mašine?

Ili sam mogao da napišem kako se većina agencija (ili sva birokratija?) bavi ubiranjem taksi koje pojedu zaposleni u istim agencijama, pa je korist po budžet minimalna. Ali je zato šteta od vremena koje nam svima straće – neuporedivo veća. Ali to bi bile samo plahe i paušalne ocene bez težine i smisla. I što  je najgore – takva kritika bi za posledicu mogla da ima osnivanje neke nove agencije za racionalizaciju državne uprave. Čak i ako tako nešto već postoji. Šta smeta – od viška glava ne boli…

I zapravo – nije sve tako crno! Zamislite koliko je samo novca danas oprihodovano od parkiranja. Što propisnog – što nepropisnog. A osim toga ta birokratija ima i svoje humano lice. Svi ti ljudi koji sede u toplom, kao rade nešto, imaju stalnu platu, socijalno, penziono, pravo na bolovanje, regres, godišnji odmor… U zavisnosti od statističkog modela koji se primeni – njihov rad čak može i da utiče pozitivno na povećanje društvenog bruto-proizvoda. A to je suština Progresa – blagostanje za sve!

Kad malo razmislim – to parkiranje je naša najizglednija razvojna šansa.