Pas koji laje – ne nosi zlatna jaja

.
Nikad nisam razumeo žensku intuiciju, ali je poštujem. U komentarima na moj poslednji post Milja, Mahlat i Amarilis su mi „slutile“ nešto što meni u tom trenutku nije bilo ni na kraj pameti. Naravno – povukla ih je fotografija kojom sam hteo da ilustrujem „da odoh“, ali najdalje što sam lično u tom trenutku mogao da dobacim  je da ću sledećih desetak dana biti, ne samo fizički odsutan, već i potpuno „diskonektovan“ od svih oblika savremene (elektronske) komunikacije…

Verovatno bih radije izabrao neku drugu fotografiju da mi je bila pri ruci… Ipak: da nije u pitanju samo čista slučajnost, i da se sprema nešto „spiritualnije“ od uobičajenog porodično-potrošačkog satiranja para i živaca u akciji pod  šifrom „Godišnji Odmor“, mogao sam da naslutim već na osnovu knjiga koje sam u poslednjem trenutku ubacio u kofer (da bi Tata imao šta da radi dok klinci spavaju). Quentin Newark? Ko još na porodičnom letovanju čita tako nešto?

Kako je počelo – tako se i nastavilo: celim putem su mi se smešile table sa natpisom „Good-by & have a nice TRIP!“ Onda me je na TV-u dočekao Homer Simpson u epizodi u kojoj dolazi do spoznaje kako stepen ostvarenja sopstvenih planova iz mladosti nije merilo ličnog uspeha (kakav sablasan guru-vodič kroz egistencijalnu ekskurziju!)  A onda kod Quentin-a pročitam (i najzad shvatim, jer čitam već treći put) ključnu razliku izmedju dizajna i advertajzinga: KREIRANJE SADRŽAJA!

I tada mi sve PUKNE PRED OČIMA!

U poslednje vreme sam bio definitivno i ZAISTA IZMOREN.  Mnogo toga što sam radio, mislio ili planirao – bilo je zapravo samo posledica „proklizavanja“ u sizifovskog borbi sa usudom…

Stvarno: TAKO JE LAKO reći da je neki političar lažljivi pohlepni tupadžija (pogotovo što jeste), ili da je sistem – sistemski korumpiran (pogotovo što on to jeste), ili da su manipulacija, zastrašivanje, i sistematsko zaglupljivanje  OPŠTA MESTA u svetu u kome živimo (kad je sve tako?) – ali PREVIŠE JE LAKO poentirati na na svemu tome, i ispasti pametan, „vickast“, vispren ili „cool“, i ODMAH se (instant) osećati bolje…

Zato – pritisni „reset“ – i kreni od početka:

Da li će te retoričke bravure obezbediti bolje školovanje mojoj deci? Ili hleb na stolu ljudima koji rade u mojoj firmi? Da li će to bilo šta promeniti, ili pomoći bilo kome? Ili je to samo zgodan ventil koji služi da bi nam bilo malo lakše u borbi sa vetrenjačama (nešto „korisno“ koliko i  psovka)?

Postoji i crnji scenario: Pas koji laje – ne nosi jaja! Dok god pričate (ili pišete)  o nečemu na krilima strasti, malo je verovatno da 100% svoje energije ulažete u ono što JESTE vaš posao (osim ukoliko pisanje nije vaš posao, što je malo verovatno). Da li ste uopšte razmišljali o svom poslu kao o aktivnosti koja treba da bude VAŠ DOPRINOS? Kad o sebi razmišljate na taj način (ili kad na bilo koji način uopšte razmišljate) – stvari postaju znatno teže (što znači da verovatno vode negde)…

MNOGO JE TEŠKO stvoriti nešto novo, korisno, upotrebljivo… Čak i ako ti je bog dao nešto pameti i talenta, moraš se dobro oznojiti i natrčati da bi napravio neku beznačajnu sitnicu poput ovoga,  ovoga,  ili ovoga… I bez obzira što su čak i takva skromna dostignuća u tvom okruženju veća retkost od poštenja u politici – uz svu svoju muku, moraćeš još da istrpiš i podsmeh od onih koji nikada nisu – i neće stvoriti ništa.

„Tamna strana“ je zato tako privlačna: mnogo je lakše i berićetnije kritikovati one koji stvaraju (bilo šta) – nego biti jedan od njih. Još je lakše pljuvati one koji su to i zaslužili, ili pljuvati proizvoljno, onako iz sporta… Elegantna i precizna pljuvačina, sa stilom  i/ili uz lični pečat – zaista može da ulepša dan… Korist je naravno samo prividna, ali ionako živimo u iluzijama (?!)

. . .

Svi imaju gomilu nekakvih ideja. Mali procenat ljudi izabere neku ideju i fokusira se na nju. Još manji procenat svoju ideju malo bolje osmisli, ili se bar malo potrudi da je npr. stavi na papir. Od tih jako malobrojnih „polu-oživljenih“ ideja (i ljudi), samo vrlo mali procenat pokuša da se realizuje. I samo malobrojnim od njih ne bude dovoljno to što su bar pokušali.  Od tih najredjih, samo beskrajno mali procenat privede posao svrsi – i stvori nešto. Jedan u hiljadu? Možda deset – ili sto hiljada?

To je dragocena privilegija. Uživajmo u njoj.
.