Munjevito sam otvorio vrata, misleći da je najzad stigao kurir koga sam čekao ceo dan. Odmah uvideh svoju grešku. Lik pred vratima, čija je ruka još lebdela u zraku nadomak tastera za zvono, sasvim sigurno nije bio kurir.
Bio je odeven neupadljivo, neodređenih godina i uredan. Svakako prestar i suviše pitomog izgleda za jednog kurira. Tim poslom se ovih dana bave samo sumanuti balavci, a za početak je bilo izvesno da nije u pitanju balavac. Dok sam tražio tragove sumanutosti u njegovim očima, spazih široki osmeh sa jedva primetnom primesom nadmene superiornosti. U trenutku mi je bilo sve jasno – PRODAVAC!
Nije ih bilo puno u poslednje vreme, pogotovo tih što idu od vrata do vrata. Zapravo su već odavno neka vrsta urbane legende. Samo priča iz treće ruke, o tome kako je nekog poznanikovog-poznanika uradio tamo-neki smrad. Ili on njega…
Pade mi na pamet da često takva vrsta stereotipa posle nekog vremena počne da bledi po ivicama i nepovratno izgubi formu. Već je bilo vrlo teško razlučiti da li se neki detalj te priče prvobitno odnosio na Jehovine Svedoke, prosjake, ili političke aktiviste. Sve se to smućkalo i stopilo u jedan beskrajni geg: poluotvorena vrata, prag, dva lika, dramska tenzija, dijalog…
– Dobar dan – progovori on prvi.
– Izvolite? – pokušao sam da zvučim što hladnije i neprijatnije.
– Hahaha, ne brini. Nisam ja od tih…
– Molim? A koga vi tražite? – držao sam čvrsto isti gard.
Prodavac nehajno otrese nevidljivu trunku prašine sa svog rukava, za trenutak otkrivši zanimljiv ručni sat rustičnog izgleda, a zatim nam se pogledi ukrstiše. Imao je duboke crne oči, kao hipnotizer.
– Moglo bi se reći da sam došao da ti dam ponudu koju ne možeš odbiti – namignu mi jedva primetno. Da li je video uramljen plakat u predsoblju? Nemoguće, možda odraz u ogledalu?
– Ne razbijaj glavu. Poznajemo se mi vrlo dobro. Trebaće ti malo da shvatiš, ali ne brini – sve u svoje vreme…
Bio je u pravu, dešava mi se to ponekad i baca me u očajanje. Sretnem tako nekoga za koga znam da smo već razgovarali, jer mu poznajem boju glasa, uzrečice, rečnik i mimiku. Ali pojma nemam ni kad ni gde. Mozak grozničavo vrti u prazno, a ja za sve to vreme ne znam kako da reagujem. Kao prema poznaniku, zaboravljenom drugu iz škole, bivšem kolegi? Bolje ne. Jednom mi se desilo da se glupavo nasmešim prolazniku na ulici, da bih 20 minuta kasnije shvatio kako je to bio rođeni brat čoveka sa kojim sam vodio spor na sudu. Zato sam sada stajao tupo i nepomično, bezizražajan koliko god je to bilo moguće.
– U stvari ta ideja sa prodavcem ti uopšte nije loša – nastavi on – Moglo bi se reći da ja prodajem istinu. Veliku istinu za veliku cenu. Haahaaha! – nasmejao se spontano sopstvenoj doskočici, potpuno ignorišući činjenicu da je samo on razume i da nikome drugom nije smešna. Nastavio je potpuno opušteno i blagonaklono, kao da razgovara sa blago ometenom osobom:
– Okej, evo da zadovoljimo formu… Ti si čovek koji je ceo život proveo u traganju za istinom, zar ne?. Ali to se u stvari samo tako kaže. Na primer, te tvoje knjige koje većinom skupljaju prašinu sadrže nešto istine, ali čak i od onih koje si stvarno pročitao, slabo da se išta primilo. Ali budimo realni, teško da je to i bio tvoj stvarni cilj. Ista stvar je i sa muzikom, filmovima, beskrajnim polemikama i razgovorima, skupljanjem uspomena, slikama i drugim umetničkim delima – poslednje dve reči je izgovorio u posebno ironičnom tonu, a zatim nastavi sa malo patetike:
– Šta je onda tvoj ceo život? Jedan čist fol, poza. Ti si kao-neki-šatro-intelektualac, visokih kulturnih standarda, glavno tvoje obeležje je da iz dna duše prezireš potrošačko društvo, sve te trice I kučine, od praška za veš koji uklanja sve fleke, pa do krstarenja iz snova u plovećem hotelu-kokošinjcu. Ali sve na šta se ti ložiš je – isto proizvod. Samo skrojen, štancovan i marketiran po tvojoj meri. Od detinjstva do danas… – govorio je polako, ali sa onom vrstom sa samouverenosti koja se ne prekida:
– Uzmimo za primer nešto „najčistije“. U tvom slučaju to bi verovatno bio Rock’n’roll, zar ne? Proizvod mašinerije masovne zabave, oproban PR sistem holivudskih zvezda primenjen na kafanske muzičare. Satiranje od para, a šatro-generacijski-bunt, šatro-umetnost… Pa onda za isti tip razmaženih potrošača naprave i šatro-umetnički film. Pa literaturu koja „pomera granice slobode“. Štamparske prese se vrte kao lude, novac teče potocima… Milioni vas “originalnih” koji delite isti ukus i navike gurate se na koncertima, po knjižarama i galerijama. I ništa ne kapirate. Važno vam je samo da vaše zvezde nisu neki bezvezni šabani, već ljudi kao vi koji imaju nešto smisleno da kažu. A znaš li šta u stvari kažu? Jedi govna papane! Zar je stvarno bilo tako teško shvatiti da si samo jedna od 1.713 tipskih varijacija tržišnog konzumenta? Konfekcijski profil, isto kao košer sladokusac, adrenalin džanki ili seljana sa veštačkim trepavicama i leopard print šarom na helankama…
– Ko si ti? Šta hoćeš – počeo sam da gubim strpljenje.
– Polako, imaš još skoro puna dva minuta. Sasvim dovoljno da se suočiš sa istinom i pomiriš sa samim sobom.
– Šta trabunjaš, kakva dva minuta. O čemu ti čoveče GOVORIŠ? – čak sam malo podigao glas.
– O tome da će Vaša cenjena indivudualnost za tačno 48 sekundi izdahnuti na tom pragu. Srčani udar ili tako nešto. Što si zbunjen? Nisi valjda stvarno očekivao kostura obučenog kao srednjevekovni kaluđer koji je krenuo da kosi livadu? Uglavnom – svoju istinu si dobio. Još samo da se plati, pa da se razilazimo…
Gledao sam ga u neverici kako prekršta ruke i zauzima neku teatralnu pozu prodorno me gledajući pravo u oči. Prasnuo sam:
– Nikada u životu nisam čuo ništa besmisle…
Nisam stigao da završim rečenicu. Mala zlatna kazaljka na njegovom satu je završila pun krug i nežno se poklopila sa druge dve.
Moje vreme je isteklo.
– Čovek napušta ovaj svet onog trenutka kad napusti sopstvene iluzije. Ili možda beše obrnuto? – Pogledao je na sat, a onda užurbano krenuo prema liftu korakom čoveka koji kasni na neki važan sastanak.
Ko zna prema čijim vratima…
Ostavite odgovor