... počinje prvim korakom! To znaju svi… Ali, ako ste na osnovu prvih nekoliko stranica pomislili da će ovo biti „još jedna od onih“ knjiga (o samopomoći) prevarili ste se. Ili ste Vi površno čitali, ili sam Ja nevešto pisao…
Naravno u pitanju je ovo drugo. Odaću vam jednu tajnu: ja u stvari ne znam kako se ovo radi. Niti sam to učio, niti sam ikada probao… Ali baveći se ovim „privatničkim“ poslom dovoljno dugo, prešlo mi je u naviku da se (neskromno ću reći: uspešno) bavim stvarima koje – ne znam!
Nekada se za novinare govorilo da su „svestrane neznalice“. Ukrašćemo im to! Na preduzetnike se to odnosi mnogo bolje, i u mnogo slojevitijem značenju. Dok novinari improvizuju na osnovu površnih polu-informacija, ali u suštini rade uvek isti posao – pokušavaju da zaokruže sliku o nečemu, što je (bez uvrede gospodo novinari) jedna vrsta šablona. Naravno i to neosporno traži veliko iskustvo i majstorsvo, ali kod privatnika je situacija znatno složenija. Mi smo stalno u situaciji da na osnovu polu-informacija i oskudnih znanja iz najrazličitijih oblasti, moramo da osmislimo neke akcije, i pokrenemo stvari čak ni ne znajući da li je tako nešto uopšte moguće. Taj, najvažniji odgovor – obično dobijamo tek na kraju, kao rezultat naših aktivnosti (uzaludnih – ili uspešnih).
…
…
Eto, na primer ceo ovaj tekst (knjiga). Bilo mi je od početka jasno (pošto ne znam ovo da radim), da bi neka ozbiljna priprema verovatno imala za posledicu da od svega brzo dignem ruke, ili da zaglavim u jalovom pisanju-brisanju, i stalnom započinjanju iz početka. Rešenje izmišljeno „u hodu“ je bilo da se razne digresije, ili „fusnote“ (koje će se neminovno pojavljivati kao posledica loše pripreme i organizacije) pretvore u „lekcije“ koje će se ponekad poklapati sa osnovnim smerom priče, a nekada će biti „pod uglom od 90 stepeni“. Iste teme će „vaskrsavati“ u raznim poglavljima, nekada kao osnovne, nekada kao sporedne, a nekada kao deo „zabavne dekoracije“. Moj „lukavi plan“ je da sve treba da bude dovoljno vrcavo, spontano, i nabijeno optimizmom, da bi se na taj način kompezovali svi ostali nedostaci. Priznajem da nikada nisam ni čuo za takvu knjigu. Zato valjda i imam volje da se time bavim – uvek je zabavno raditi nešto novo…
Umalo da zaboravim: prešli smo sa prvog koraka na drugi (ako niste primetili). Možete pročitati ovu knjigu do kraja, ili pročitati sve knjige koje se napisane o motivaciji, i sličnim stvarima – ali to ništa neće promeniti. Vi ste ili rešili da se pokrenete, ili niste. To je sva istina o tome. To znači da dalje idemo sa vama, ili bez vas.
Dobro došli u Zonu Sumraka
Sada smo već u sferi ideja: treba skovati plan, izabrati poslovnu ideju na kojoj ćemo graditi našu buduću „imperiju“. Svi vaši pogledi su uprti u mene, a ja se zagonetno smešim. Da li je imam? O, da… (smešim se ja i dalje) Samo jednu malecku idejicu koja „ne može da omane“? Izvadiš je lepo iz kesice, spustiš na beton i samo dodaš malo vode i – BENG!
Sad sam se malo zaneo… A bilo bi lepo kad bi bilo tako jednostavno! Npr. ja ovde objavim spisak od 136 idealnih ideja za otpočinjanje malog-biznisa, sa sve kalkulaciom troškova i planiranom zaradom u prvih 5 godina… Jedino što takav spisak (taman i da stvarno verujem u istinitost svakog detalja, i nepogrešivost svake ideje) istog trenutka kada bi bio publikovam više nebi vredeo – ništa! Čak i kad bi sve to napravio naveći trust mozgova na planeti, na osnovu najprofesionalnijeg istraživanja i analize… Nebi vredelo ni koliko papir na kome bi bio odštampan.
Lekcija broj 4: glasi Poslovne ideje su čudna roba. Od svih materijalnih i nematerijalnih stvari one u stvari možda najmanje liče na robu. Dečiji crtež, amatersku fotografiju, čak i neke intimne lirske stihove sa malo trgovačkog umeća možete „zameniti“ za ozbiljan novac. Ali ideje idu „u paketu“ sa akcijom, i onim ko je sprovodi… Kao ilustrativan primer uzećemo Banke. One će vam tražiti biznis plan da bi „investirale“ u vašu ideju. Postoji više metodologija za sastavljanje ovog dokumenta kojim se matematičkom preciznošću analizira budući „prinos“ neke ideje. Pokušavaju se analizirati svi važni aspekti: politika cena, troškovna struktura, tržišna pozicija i kretanja… Bilo bi sasvim neozbiljno i arogantno od mene kada bi sve ove ozbiljne aktivnosti i visoku nauku koja iza svega stoji nazvao „mlaćenjem prazne slame“, zar ne? Ali pogledajte šta rade bankari: oni će vam i pored toga što vam je biznis plan besprekoran, onako „reda-radi“ – uzeti hipoteku na dedovinu, učešće 30%, dve menice, tri žiranta (a verovatno će vas pitati i za zdravlje, a bogami – i za godine). S druge strane, čak i ako se iz aviona vidi kako vam nešto „ne štima“ u biznis planu – daće vam kredit (uz iste „sitne formalnosti“), stim što će možda dva puta proveriti papire za hipoteku… Obožavam bankare! Možda su mi samo pijavice simpatičnije (nadam se da ne čitaju ovo).
Pa šta je onda u stvari poslovna ideja? Najpošteniji odgovor bi glasio: sve ono što od nje napravite! Ako bi smo pretpostavili da svaku suvislu ideju možete izraziti u par kratkih rečenica, razlika izmedju mnogih ideja bi se svela na reč-dve. Na primer, neko će reći: „Želim da otvorim perionicu kola sa kafeom u kome će klijenti moći da popiju besplatnu kafu…“ Neko drugi će reći: „Želim da otvorim kafe u kome bi gostima besplatno prali kola…“ Koja ideja je bolja? Ili je to ista ideja? Dali će (jedna ili druga) uspeti, zavisi više od načina realizacije nego od same ideje, zar ne? Može se reći da su ideje istovremeno vrlo jednostavne ili beskrajno komplikovane (zavisi sa koje strane ih gledate)
Postoji mnogo knjiga o menadžmentu i svaka je na svoj način dobra. Uz jednu sasvim načelnu primedbu: ja više volim da pijem vodu sa potoka koji su manje gazili. Ako čitate npr. Sun Tzua – to je veoma inspirativno, ali ne treba ispustiti iz vida da to isto čita još 10 ili 100 hiljada drugih ljudi. U stvari, ako ste željni saznanja pronaći ćete odgovore i na nekim sasvim neočekivanim mestima:
Recimo na primer Tarantino! Da li se sećate lika koga u „Petparačkim pričama“ tumači Harvi Kajtel? On je „čistač“, stručnjak koga mafijaši šalju da „sanira“ neku svinjariju, on je hladne glave, sistematičan, profesionalan i pedantan (sve to u aljkavom i prljavom poslu kojim se bave njegovi klijenti). Meni je iz ove bizarne pričice najjači ustisak ostavilo iskreno divljenje koje se graniči sa idolopoklonstvom, koje druga dva lika osećaju prema „profesionalnom renomeu“ lika koji je maestralno doneo Kajtel. Vinston Vulf (čistač) je neko koga je njegov minuli rad ustoličio na nedodirljiv pijedestal, i sve je istovremeno bizarno (zbog prirode njegovog „posla“) ali i tako strašno istitinito i realno, pošto svi dobro znamo da je ta vrsta „izvrsnosti“ ono što čini razliku izmedju neuspeha (prosečnost) i uspeha (ili legende).
Ja verujem da je Bil Gates prodavao krompir, možda ne bi napravio Microsoft, ali bi djavoslki uspešno prodavao krompir. Skoro je sigurno da bi ga prodaja krompira odvela dalje nego i jednog prodavca kromprira pre njega. Prvo – ne verujem da bi ga posao mogao demoralisati (kakav god bio), i drugo – ne verujem da bi ga mogao raditi sa manje od 105% snage i kreativnosti. Naravno ljudi biraju ideje prema afinitetima (ne nužno i sposobnostima) i ambicijama. To me podseti na jedan od mojih omiljenih citata, nisam siguran ko je autor (ali to citat ne čini manje istinitim):
„Ambicija je težnja ka nivou sopstvene ne-kompetencije.“
Zato je važno biti kompetentna osoba (i stalno raditi na tome). Samo tako vas ambicija može daleko (ili bilo gde?) odvesti. Zato neka to bude lekcija br. 5: ne birajte mnogo, uzmite ih sve. Niti su sve ideje „za ceo život“, niti su (neka pojedinačna) presudne za uspeh. Obično posao bira vas (ako mu pružite šansu). Ako ste u pokretu, u traganju – stvari će doći na svoje mesto, obično jedna ideja vodi drugoj, i tako u beskraj. Nekada vam je bila dovoljna samo jedna ideja, ali to vreme je zauvek prošlo. Pošteno bi bilo reći da, ako niste kreativna osoba – bolje potražite neki drugi posao.
Masaki Imaj opisuje na jednom mestu kako je posle 3o godina obišao neke američke fabrike i bio zgranut kako se malo toga promenilo od kada ih je prethodni put posetio. Te firme su se u medjuvremenu verovatno pridružile većem delu naše balkanske ekonomije: fabričke mašine na otpad, a zaposleni na berzu rada… I to nema nikakve veze sa „vlasničkom strukturom“. Sve oko nas se menja sve većom brzinom, i oni koji stoje – zapravo hodaju unazad. Nekad su istom tehnologijom proizvodili isti proizvod, i prodavali ga na isti način stotinama godina. Sada je taj period skraćen da godinu ili dve. Ako računamo i „kozmetičke“ izmene poput ambalaže, reklame, distributivnih kanala i sl. – čak i kraće. Možda niste to shvatili do sada (i ja sam to tek sad shvatio) – ali mi smo svi u stvari u istoj grani industrije.
U proizvodnji ideja.
.
(u nastavku: „Isto, samo malo drugačije…“)
.
(u nastavku: „Isto, samo malo drugačije…“)
.
Cyber Bosanka
Da, bas danas sam i sama pisala o tom neznanju kojim smo naoruzani prilikom pokretanja privatnog biznisa. Imam osjecaj da u svemu tome postanu najuspjesniji oni koji nastave da stalno uce i nikad ne stanu.
Sve je izgleda "zapisano u zvijezdama", odnosno u nasim glavama u ovom slucaju 🙂
Milko Grmuša
Ovo je ubjedljivo najbolja definicija privatnog biznisa koju sam pročitao. Svaka čast.
Pedya
Ja bih samo dodao na kraju – "U proizvodnji ideja. I njihovoj realizaciji." Jer, realizacija je ono što čini razliku između maštara i preduzetnika. 😉
Miodrag Ristic
@Cyber Bosanka – kad bi smo znali odgovor na to pitanjem (šta je ključ uspeha) bilo bi mnogo lakše. Samo, izgleda da neki jednostavan, pogotovo ne univerzalan recept – i ne postoji. A da učimo stalno moramo, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što se sve stalno i sve brže menja…
@Milko Grmuša – Ne znam na koju tačno definiciju misliš (ali hvala u svakom slučaju)
@Pedya – Zato sam početak posvetio "pomeranju sa mrtve tačke". Posle se stvari nastave same da kreću. I to zahvaljujući istoj onoj inerciji zbog koje ranije nisu htele da se pomere sa mesta…
Pedya
Univerzalni ključ uspeha bi već bio kalauz… Bilo bi lepo imati ga 🙂
Miodrag Ristic
…mada, kad nema ključa, i turpija ponekad dobro dodje!
Milko Grmuša
"ja u stvari ne znam kako se ovo radi" 😉
Miodrag Ristic
@milko – misliš da sam malo preterao? Ali, pazi – u nekom smislu neznanje iliti amaterizam – oslobadja! Ako kažeš sam sebi: ja ovo radim bez ambicija da budem nekakav stručnjak, eto – plivam da se ne udavim, i baš me briga za one pametne i načitane… Vidiš kako je to super "relaksirana" pozicija. Sa jedne strane te ništa ne obavezuje, a sa druge ti otvara sve opcije koje poželiš. Čini mi se da bi taj koncept baš TI trebalo da lako razumeš…
Je'se to ono-beše zove Sloboda?
Milko Grmuša
Upravo tako, ne samo da je ta pozicija relaksirana, nego je i potpuno otvorena za kreativno ispoljavanje. A to je tačno ono što privlači nemirne duhove privatnom biznisu. Mislim, realno, ko ima pojma o onome što ga očekuje kad počne da se bavi nekim biznisom? Čak i oni koji su se školovali za određenu vrstu posla, kad sa istim počnu realno da se bave veoma brzo uvide da mnogo toga nije kao u knjigama. Gdje se to uči kako izaći na kraj sa lokalnim reketašima, političarima, kako platiti porez(e), kako naplatiti potraživanja?..
A opet, sve je to, poput svakog novog i nepoznatog puta, veoma interesantno. Inspirativno. I upravo zato mi se dopala ta tvoja rečenica "ja u stvari ne znam kako se ovo radi"- ponavljam, ubjedljivo najbolja definicija privatnog biznisa 😉
Dragan Radović
Ta definicija ambicije kao “težnje ka sopstvenoj ne-kompetenciji” – baš dobro zvuči – varijanta je stare definicije napredovanja u hijararhijskim organizacijama: “U svakoj hijerarhijskoj organizaciji pojedinac napreduje do nivoa sopstvene nekompetentnosti.”
Ako i život i privatni biznis shvatimo kao svojevrsnu hijerarhiju, eto nas pred odgovorom dokle ćemo stići: dok glavu ne razbijemo o tavan koji nismo sposobni da “probijemo”. Ali, da ne žurim, još si na terenu napredovanja ka vrhu.
Odgovara mi taj način razmišljanja, demistifikuješ velike priče ljudi kojima je napisana knjiga najveći biznis u životu. Daleko od toga da to podcenjujem, i sam živim od prodaje reči, ali to nije ni približno isto kao prodaja novina.
Miodrag Ristic
@ dragan radovic – bojim se samo da u velikim hijerarhijama često pojedinci napreduju i daleko preko nivoa sopstvene nekompetentnosti. Jedan od najpoznatijih mehanizama za to je politika. Ipak, ne bih ja to apriori osudio. Postoji (mršava) šansa da ljudi ako rade na sebi "sustignu" svoj aktuelni nivo. Osim toga, tu su uvek saradnici, prijatelji, timovi… Na primer: ja pogrešno (po sećanju) citiram neku definiciju, a ti me ispraviš. I odmah napredujemo! Hvala.