Razlozi za optimizam

Odkud sad optimizam? Za prethodni post mi rekoše da je bio depresivan. Dopuštam da tako deluje na čitaoce u kombinaciji sa kišom koja neprekidno pada već dvadeset sati, a kažu da neće stati do petka… Svestan svoje društvene odgovornosti, i bremenitog društvenog trenutka u kome se nalazimo, rešio sam da udarim malo po optimizmu. Može?

Reasons to be Cheerful

U pesmi istog naziva iz 1979. godine pevač Ian Dury nabraja gomilu razloga za veselje, u rasponu od žutih čarapa do Boljšoj Teatra i Salvadora Dalija. Hm… Sa kog kraja jedan Balkanac da počne? Da li veći uticaj na optimizam ima činjenica da su rakijski kazani ove godine već proradili, ili to što već par godina nema rata u blizini?

Oprostite mi na malom privatizovanju ovog medija (a on i jeste privatan, zar ne?) – ja bih krenuo od ličnog prema opštem. Dakle, kao prvo – deca rastu. Trebao sam po savetu Duška Radovića da ih bijem čim su počeli da liče na nas, al’ ne mogu. Mnogo su simpatični! Počeli su da hvataju krivine, da se snalaze, da se nadmudruju, da se podsmevaju autoritetima (roditeljskim i profesorskim). Jednom rečju – biće nešto od njih. Usput sam uspeo i da ih zainteresujem da čitaju knjige, i da tragaju po Internetu za odgovorima na najrazličitija pitanja (pre svega – da uopšte postavljaju pitanja).  Ukratko – na tom planu sam vrlo zadovoljan.

Posao? Hvala na pitanju, kukamo i škripimo kao i uvek, ali još nismo osvanuli na nekom od onih veselih spiskova fimi koje bi rado platile svoje obaveze samo da im račun nije u blokadi. Kako nam to polazi za rukom? Pa valjda smo sposobni, vredni, pametni, a može biti i da smo iz nekog nepoznatog razloga Bogu mili,  a izgleda ni Vragu nismo mrski… Reče mi majka pre neki dan: „Ne priliči ti u tim godinama da se tako zagreješ oko nekih gluposti. Pa nisi ti neki klinac!“  Niko ne može tako da te pohvali – kao roditelj…

Materijalna situacija sa akcentom na perspektive, je kao i uvek ružičasta. Ako sada fali – za 5-6 meseci će da dođe neka Nova Godina, ili neki sličan cunami od posla, pa ćemo da se vadimo. Hvala Bogu i Dinkiću, te smo svi pomalo u dužničkom ropstvu, a pošto banke nemaju drugih robova sem nas, moraju da nas maze i paze, inače ćemo svi zajedno da grejemo ruke na izbušenom buretu.  Naravno, sve može za čas da krene kako ne treba, ali nema svrhe nervirati se unapred.

Ista stvar je i sa zdravljem. Mnogo se smejem u poslednje vreme. I kad ima – i kad nema smisla. Da nije na nevnoj  bazi? Nema veze – kažu da je to zdravo za organizam. Za razliku od teškog fizičkog i umnog rada, obično produženog nekoliko sati preko zakonskog maksimuma. Vikende da ne računam. Nije da se žalim, odavno sam navikao. Nažalost ne i moja kičma. U zemlji tenisa je vrlo „in“ imati teniski lakat, čak i ako ne igraš tenis. Sve u svemu koliko radim –  sasvim solidno sam očuvan. I spavam ko beba… Ali taj vic ste već čuli.

Na društveni život tek ne mogu da se požalim. Naročito kad pogledam crnu hroniku u novinama. Ili strane sa rijaliti & seLJebriti aktuelnostima. Oko mene u bližoj i daljoj okolini sve neki fini svet, niko nikoga ne psuje, ne vređa, ne masakrira sakirom i baca u septičke jame. Možda mi je društveni život malo plitak i dosadan? Ne marim, dok god mogu sa komšijama da stanem ispred prodavnice i razmenim nekoliko korisnih informcija o ishrani kućnih ljubimaca, pozajmim ašov, ili razmenim pelcere.

Budućnost? Pa jel’ gledate vi vesti? Budućnost je uvek ono za šta vredi živeti. Kao velika sjajna i mirisna šargarepa koja je uvek tu nadomak nepca. Što ja umem da zamislim budućnost – to niko ne ume! Sto puta lepšu nego političari. Ne maštam ja o grandioznim fabričkim halama u kojima vuče promaja, o gomilama nezadovoljnih pripravnika na minimalcu… Ja maštam male i tople snove, sa malo smeha, sa malo leta kada ne boli kičma i ne pada kiša dvadeset sati. I moji snovi imaju jednu malu kvačicu koja ih čini dragocenijim i lepšim od svih drugih. Jer moji snovi imaju tu fantastičnu i neverovatnu osobinu, da se malo po malo, tu i tamo, povuci-potegni…

Bar ponekad, ostvaruju.