Rutina

Verujem da i u CERN-u postoji mnogo naučnika koji su užasno smoreni svojom dnevnom rutinom. O porno glumcima da ne govorimo. Ali svakom je njegova muka najteža…

Uhvati me to obično s proleća, ili s jeseni… Planovi na papiru lepo izgledaju. Isto kao i sve do sada postignuto. Nemam primedbi ni na saradnike, porodicu,  prijatelje… Mogu (onako reda-radi) malo da opljunem po vlasti, ali ako ćemo pošteno – nije stvar ni u njima. Svi su oni sebi dobri…

Ja sam taj što ne valja.

Pođimo redom. Ustanem ujutro. Stignem pet minuta, ili pola sata pre kolega, tek da me tu vide. A nije mi ni mnogo teško pošto stanujem 23 stepenika daleko od „posla“. Ako su mi sve na broju, probam da bacim par ideja na papir, a ako ne – blejim malo u ekran… Onda pijem kafu i slušam zamoran brifing, ulepšan potpuno nebitnim detaljima iz „off-office“ sveta. Nimalo ne uživam u iluziji da nečim upravljam, pošto odavno znam da stvari upravljaju sa mnom. Zato gledam da se što pre bacim na nešto konkretno. Ali, avaj.

Više od dvadeset godina gradim sliku o sebi kao nekom ko rešava probleme. I sada se bunim što su uglavnom problemi „na meniju“? Pa ti si birao takve klijente, rođače! Nisu sami došli – TI SI IH ZVAO! Selekcija je rutinska – poslovi koje mogu da privedem rešenju brzo – imaju prioritet. Ostali ostaju za kasnije. Popodne, ili uveče. Plan je jednostavan – završiti SVE – pa koliko god da traje.

A skoro uvek postoji i neki posao koji stalno izmiče. Nije hitan. Ili je suviše bitan i zahtevan. Ili oboje.  Na početku izgleda kao i svaki drugi, ali posle samo dve tri propuštene prilike da ga ostavim iza sebe, pretvara se u čudovište. Zombi prokrastinacije. Monstrum stresa. Znam da je on ključ za izlazak iz ovog ćorsokaka, ali isto tako znam da će se umesto njega odmah pojaviti neki drugi, sličan…

Zato mogu da zamislim kako je to – dići ruke. Od svega. Skoro da mogu da osetim taj ukus, da čujem tu tišinu. Potonem ponekad, preplavi me zavist prema onima koji ništa ne moraju i nigde ne žure. Čak i i njihovo beznađe mi izgleda dopadljivo, kao čekanje autobusa ispod kišobrana. Narkolepsija apatije. Kao cigla umotana u ružičastu vatu…

A onda otresem taj otrov sa sebe – i bacim se na posao…