Devetog jula dvehiljadedvanaeste Vili je usnio čudan san. Bio je to najčudniji san koji je ikada sanjao. Počinjao je kao i svi drugi, gomilom zbrkanih gluposti i jeftinih senzacija, a onda je iz te lude šume izašao na neko pusto i sparušeno polje. Okrenuo se oko sebe i shvatio da se prvi put u životu – probudio!
Svima nam se desilo to bar jednom, da sanjamo kako smo se probudili, a onda se san nastavi dalje dodatno obogaćen tom bizarnom iluzijom… Samo što ovo nije bila iluzija. Svet u kome se Vilijam obreo je bio toliko drugačiji i toliko stvaran da nije ostavljao mesta ni trunci sumnje.
Kao da je odjednom otresao sa sebe sve priče, mitove, alegorije… Ali i tračeve, nonsense, podmetanja i preterivanja… I ljudske sujete, sitne i krupne laži, demagogiju, večite teme, banalne opsesije, luckaste meme, zadirkivanja iz dosade, besmislene maštarije…
Sve ono paučinasto tkanje koje ljudi oduvek pletu oko sebe kao svilene bube, pokušavajući da preguraju od jutra do večeri – sve to je poleglo najednom kao magla spržena mrazom. Vili je stajao tamo, na toj pustari, i žmirkao gledajući prvi put u sivo otvoreno nebo i predaleki horizont. Svestan da gleda ČISTU ISTINU.
I nije mu se nimalo dopala…
.
preslicavanje
Za razliku od Vilija, meni se veoma dopada kako je ovo ispričano.
Miodrag Ristić
Kakvo je – takvo je… Svako voli svoje „kumče“:
http://preslicavanje.blogspot.com/2012/07/rukuju-se-rukuju.html#comment-form