Kada su poslednji put pomerane granice dobrog ukusa, neko je zaboravio da povuče ručnu kočnicu. I sada pred sobom imamo podivljali đubretarski kamion koji se kotrlja niz padinu, razbijaći sve pred sobom…
Ne, neću linkovati grup
u sa facebooka čije postojanje me je navelo da ovo napišem. Uostalo – to je samo povod, a sve to nas okružuje odavno i u realnom životu. Napućene klinke u izazovnim pozama, „sexy-selfie“, popularnost na brutalno vulgarni način, po ugledu na „starlete“, „manekenke“, „tv lica“, „estradne umetnice“, i one neke „uspešne“ žene/devojke čiji je uspeh „kontraverzan“ do te mere da niko ne ume da objasni u čemu se zapravo sastoji.
Ali vulgarnost tu ne prestaje. Vulgarna je i moda. Humor. Muzika. Jezik. Lascivne su i reklame. Na površinskom i sublimalnom nivou. Sex (se) prodaje. Preko njega se stiže do popularnosti, samopouzranja, moći, samosvesti. Oni koji se ustručavaju da se poigravaju ovom temom su luzeri, štreberi, gikovi… Autsajderi.
Ali ono što je Sodomu pustilo na našu stranu reke, nije pohlepa nekih bizarnih likova iz polusveta. Ne – to su učinili oni „bistri“, oni sposobni manipulatori koji „razumeju šta je pisac hteo da kaže“. Oni inteligentni i obrazovani ljudi koji se inače, privatno, gnušaju svega toga – ali smatraju da je njihova dužnost da kontrolišu haos. Oni iskreno veruju da njima nije dopušten „taj luksuz“ da budu principijelni, i kategorični. Oni veruju da im je dat težak zadatak da se izdignu iznad primitivnih moralnih normi i prastarih alegorijskih priča, u nesigurno herojsko nebo pragmatičnosti, izuzetaka koji potvrđuju pravila, i više društvene matematike…
Dakle – budaletine!
:.
Milja Lukić
Isto to, a malo drugačije: http://miljalukic.blogspot.com/2014/04/poznati-zato-sto-su-poznati.html
detozin
Tebe su fascinirale posledice (zvezde bez zanimanja), a mene teorija zavere i misteriozni manipulatori iz senke koji stoje iza svega… Svako se razmeće onim što (misli da) ima, a u mom slučaju je to očigledno – mašta…
Siniša
Samo kod nas…
Ljudi konstantno pričaju o politici, a pri tom ne žele da uđu u političke stranke i aktivno se bave politikom. Političari to ne rade. Oni ne troše energiju na oblasti koje su im em nepoznate em ih se ne tiču.
„Intelektualci“ osuđuju političate, zgroženi su načinom na koji se ophode prema narodu, ali zato ne odbijaju prvu ponudu da budu savetnici za BILO KOJU oblast u Vladi ovog ili onog ministra, OVE ILI ONE stranke.
Kćerke „uglednih“ članova društva- pisaca, lekara, rediterlja…, ne nadograđuju nokte, ne farbaju kosu, oblače se pristojno, puno čitaju, idu u pozorište.. Čim se ukaže prva dobra „prilika“, udaće se bez problema za političara, tranzicionog dobitnika ili fudbalskog menadžera (ne za pisca, arhitekru, reditelja). Tad silikoni, nokti i nadograđena kosa dolaze u prvi plan.
Ima licemerja kao nigde u svetu. Zato nam je kako nam je. Bila bi grehota da svo ovo ne bude uništeno!
Detozin
Nikada nisam voleo tu frazu „samo kod nas“. Čak i ako je tačna – potpuno je irelevantna. Licemerje je veoma destruktivna stvar, ali je istovremeno i prirodna pojava jednako kao i znojenje. Nešto-kao dokaz da smo živi, i da pokušavamo da se opravdamo pred samim sobom i svetom na koji ne možemo da utičemo. Čak i najveći moralisti obigravaju oko ideje da se feriseji „bar malo poprave“, da UČINE NEŠTO KONKRETNO kako bi malo potkrepili svoju samoobmanu. Nikada nije bilo lako živeti po Zakonu, a što svet postaje veći složeniji – to je sve teže. Ako ne i nemoguće.
Ironija je da su oni ludaci što idu ulicom i viču „pokajte se – kraj je blizu!“ verovatno u pravu. Moj greh se sastoji u tome što verujem da je to tako oduvek i svuda bilo.