Šta NISAM rekao na „DIDS“-u?

Kada su me Pedya i Miloje pozvali da učestvujem u „drugom delu trećeg bloka DIDS-a“ u šali sam pitao da li moram prezentaciju da dostavim u ppt formatu, ili mogu svih 85 slajdova da snimim kao jpg u jedan folder…  Da li zbog mog vica ili iz drugih razloga, tek Miloje mi pojasni da se planira opuštena konverzacija „na kanabetu“, sa više gostiju, po sistemu „talk-show“ emisija…

I tako – odoh ja tamo grlom u jagode…

Ali odmah mi je bilo jasno da bi (čak i da sam se propisno pripremio) pored Lazara Džamića, ili dr Viktora Pocaja, ili prof Majkla Roterta, ili bilo koga drugog od učesnika – moj najozbiljniji pokušaj verovatno izgledao kao Paja Patak na Oksfordu. Ipak, pošto mi preduzetnici nemamo običaj da se predajemo bez borbe, improvizovao sam nešto na licu mesta.

Pustio sam zapravo da reference govore umesto nas: lepeze za Kineze, kese za Kongo, 20% mesečne proizvodnje za Francusko tržište, klijenti iz Amerike i Kanade… Plus malo mađioničarskih trikova u obliku naših letećih kocki. Pokušao sam da nabacim i ponešto smisleno o kreativnoj upotrebi interneta, ali tu me je već hrabrost napustila.

Krenem ja tako da pričam o tome kako sam „magarčio“ Google AdWords plaćajući klik na zapadnoevropskom tržištu dinar ili dva, a onda se setim ko sve sedi u publici, i noge mi se odseku. Pogledaće neko statistike i ismejaće me tu pred svima! Ljudi se hvale dnevnim posetama u desetinama hiljada, a naše ne prelaze par stotina…

Pa opet –  mi sa tako „lošim statistikama“ pravimo ozbiljan globalni posao (od koga solidno živi bar 15 porodica), rastemo i razvijamo se konstantno dve decenije –  a bar jedan od projekata koji barataju desetinama hiljada jedinstvenih poseta dnevno – ne ostvaruje nikakav profit? Kh, hm, mislim… Šta? Nešto ja tu opasno ne razumem…

Jake impresije i sporne digresije

Ali sve u svemu – bilo je to zaista korisno i inspirativno iskustvo. Jedva čekam vikend da bih na miru odslušao celo Lazarevo predavanje. Jedna rečenica mi još odzvanja u ušima: „Internet će za par godina progutati sve medije, i nastaće jedinstven digitalni prostor koji je svačiji i ničiji…“ (citirano po sećanju). Još korisnije je bilo da vidim gde smo tu mi. Da ustanovim da smo mnogo toga već znali, a i ono što nismo – izgleda smo intuitivno primenjivali …

A onda me sav taj polet i entuzijazam baci kroz vreme, i podseti na jednu davno zaboravljenu scenu. Ako se ne varam godina 1986. – hotel „Inter-Continental“, prezentacija firme „Ei Honeywell Bull“. Verovali ili ne – ono „EI“ u nazivu je bilo od „Elektronska Industrija“ (Niš). U to vreme Bil Gates je svoju ideju o računaru u svakoj kancelariji smeo da kaže samo na sličnim (zatvorenim) skupovima. Kada bi to rekao npr u metrou – rizikovao bi da ga smeste u neku ustanovu zatvorenog tipa…

Gledao sam tada u to veliko platno i bio fasciniran tim nekih neverovatnim i uzbudljivim svetom budućnosti – koji samo što nije stigao. I stigao je! Za samo trideset godina! Naravno – ništa se nije desilo onako kako smo mi to tada zamišljali. Ipak ne letimo na Mesec na godišnji odmor, a roboti ne peru sudove i ne bacaju đubre… Radimo dva puta više – hranimo se, lečimo i odevamo lošije – družimo se i zabavljamo dva puta manje. Ali zato se svašta-nešto izdešavalo o čemu niko nije imao pojma. I sve je istovremeno ispalo nekako bedno – a opet ludo i uzbudljivo. Kao da je suštinu zamenila ambalaža, sadržaj se prepodobio u marketing, a ideje sublimirale u prizore i simbole.

Ali zato – budućnost nikada nije lepše izgledala…

.

Save