Prvo da se izvinem japanskoj vladi (za slučaj da nema smisla za humor), jer stvarno pojma nemam da li (ili ne) praktikuje bilo kakve subvencije. Odmah potom da se izvinem i svakoj drugoj vladi bez smisla za humor, za slučaj da ovo shvate ozbiljno. Jer pravilo kaže da većina onih koji ozbiljne stvari iz svog delokruga ne shvataju ozbiljno – imaju veliki problem sa humorom u bilo kakvom obliku.
A pošto se kaže da u svakoj šali ima i malo i zbilje – možda je red da kažem i reč dve na temu subvencija, zapošljavanja, ili mogućih relacija ta dva pojma?
Subvencije i radna mesta, ili: „Platiš nekom da (možda) plati nekom…“
Kad tako postavite stvari, zvuči pomalo koruptivno, zar ne? Za skoro 25 godina nikada nisam uzeo ni dinar subvencije od države ili bilo koga drugog po tom (ili bilo kom drugom) osnovu. Sticajem okolnosti otvorio sam i zatvorio stotine radnih mesta, na duže ili kraće vreme. Neki zaposleni su sa mnom proveli po 10, 15, 20 – ili više godina, a neki su proleteli kao komete. Ali odnos između poslodavca i zaposlenog je po svojoj suštini – odnos DVE strane. I tu postoji samo jedna logika koja dugoročno „pije vodu“. Radno mesto otvara ili zatvara samo jedna osoba (samo ime mu kaže – poslo-dava-c ), i to samo onda kada to za nju ili njega ima smisla. To prosto nije, i nikako ne može biti socijalna kategorija. Sve ostalo je magla i demagogija. Zato me užasno nerviraju dušebriznici koji znaju da je istina na strani jedne ili druge strane, da su poslodavci govna, ili da su radnici stoka, da ih treba sve, jedne ili druge, poslati malo u rudnik, pohapsiti, ili pustiti da žive od svog rada, ili sposobnosti… Nerviraju me i oni koji po sili zakona arbitriraju u toj stvari, ili pokušavaju da „pomognu“ – ali ne zato što sam neki zagoreli libertijanac, već zato što imam osnovanog razloga za sumnju u njihovu nepristrasnost i/ili odsustvo ličnog interesa.
Ili manjak poverenja – generalno…
Komentar koji sve to u potpunosti objašnjava, je rečenica neke moje nekadašnje poznanice, profesionalno upućene u materiju i zadužene za raspodelu subvencija, koja mi u poverenju šapuće: „Nije to za vas…“ Godinama sam se kasnije vraćao na taj momenat, sa uvek novom idejom šta je zapravo želela da kaže.
Privilegije pripadaju samo članovima partokratije? To je tako logično i jednostavno. Ali i plitko. Znam mnoge koji su se brzo udavili u tom mulju, a bili sve što treba – poslušni, bez morala, bez skrupula… Pa u čemu je onda štos? Šta se traži? Neko retko znanje, ili inteligencija? Brzina da se dovoljno hitro promene strane? Ili neka devijantna karakterna crta, odgovorna za brutalnost kojom će se zabiti nož u leđa dojučerašnjim „drugovima“? Ili je to možda samo – predvidljivost? „Možemo da se kladimo na njega – on je poznato đubre! Nikada ne izneveri očekivanja…“
Ali sve mi je to nekako, pre-jednostavno. Broj mogućih kandidata za takve gnusne kombinacije je prosto suviše veliki. Ispod svakog kamena – rasan kandidat! Ne, definitivno je neophodan neki dodatni rafinman. Neki specifični kvalitet koji će odvojiti rasnog tajkuna od potrošnog partijskog šrafa, ili vaške za jednokratnu „kombinaciju“. Ili su možda uloge obrnute? Možda oni nisu samo produžena ruka partijskih sivih eminencija- već naprotiv – ruka koja vuče konce?
Subvencije kao mehanizam raspodele plena
Čemu zapravo služi vlast? U nekoj bajci to je mogućnost da se ostvare filantropske ideje na osnovu lične vizije. Ali u tu bajku baš niko više ne veruje. Vlast je moć da se ostvare najneverovatniji snovi. Da se nekažnjenao ižive svih sedam smrtnih grehova. Još luđe i bahatije nego što su Jonas Riderstraile i Kjel Nordsrom mogli čak i da pretpostave u knjizi „Karaoke kapitalizam„. Jer dok savremeno tržište traži nove dopuštene načine da potone u (i eksploatiše) najdublje ponore ljudske nesavršenosti – uz pomoć malo vlasti sve je dopušteno.
Mala, prljava, i nesavršena društva „u tranziciji“ imaju na hiljade načina kako da se podstakne ovo – ili ono. Naravno sve je to čist fol. Još gore – to što znate gde danas i šta džabe dele vas ne čini nikakvom elitom, već samo mušterijom u luna-parku. Jer sve je namešteno, a vi nemate pojma kako, i za čije babe zdravlje. U jednoj igri dobijate plišanog medu – u drugoj možda tortu u lice, ili nešto mnogo gore…
Zato su mi ovi japanski roboti toliko kul. Istovremeno im zavidim – i žalim ih. Pogotovo mi je žao ovog sirotog Japanca koji sada čita ovo, i pokušava da prevede sve ove moje nebuloze za račun neke njihove službe (jer ozbiljni ljudi veruju da treba pomno pratiti sve što se o njima priča ili govori). Da, za razliku od nas, kod njih je sve tako prosto, logično, i predvidljivo, a njihov je svet tako bolno jednostavan i linearan…
Pojma nemaju, koliko pojma nemaju…
Ostavite odgovor