Super heroji

„Prave stvari su negde daleko
pravi ljudi ne sreću se često
pogrešno je vreme u kojem živim
i pogrešno je mesto.“

Ovih nekoliko stihova sam napisao kao tinejdžer. Naravno, kasnije sam ipak imao sreće da sretnem neke prave ljude, a ispostavilo se i da ono u vezi „dalekih pravih stvari“ nije baš uvek sasvim tako…

Ipak, poslednja dva stiha me proganjaju i dan-danas.

Već dva meseca u arhivi na računaru, u skicama i modelima, stoji mi 85% finiširana ideja za efektnu logičko-edukativnu igru. Nešto između lego kocki, šarene slikovnice, rubikove kocke, i sam-svoj-majskor kita za samogradnju… Kreativnost, fina motorika, logika, prostorno razmišljanje… I sve to u jednoj šarenoj kutiji veličine kornfleksa,  koja bi u maloprodaji mogla da košta npr. 10 eura. Na sve to – još je i posvećena Tesli, Pupinu, Milutinu Milankoviću, i drugim sličnim super-herojima iz naše istorije…

Da živim u nekoj drugoj zemlji sada bih se već bavio crowdfunding-om – ili bi već njuškao po berzi, angažovao bih advokate za zaštitu autorskih prava (world-wide), kupovao reklamni prostor, putovao u Kinu da organizujem eventualnu masovnu proizvodnju (za globalno tržište), sa specijalizovanim agencijama dogovarao follow-up tržišne aktivnosti, franšize, brending…

A možda bih i malo „smirio“ maštu i fokusirao se na brzo pravljenje para? Npr. ako ta ideja nije baš toliko genijalna – koliko JA MISLIM da jeste? Ko zna? Možda bi sav taj fenomenalni aparat za pravljenje novca iscedio još mnogo NOVIH MOMENATA – koji meni trenutno ni ne padaju na pamet?

To nikada neću zaznati.

Nećete mi verovatni, ali to kažem bez trunke žaljenja. Moj život je prilično ispunjen, jer sam navikao, kao i veći deo moje generacije, da sreću tražim u uravnoteženom odnosu prema željama. Stvaram konstantno neki mali pomak za sebe, svoju porodicu, lokalnu i globalnu zajednicu, i ta sposobnost me nagrađuje varljivim osećajem smisla.

Pa ipak, u svemu tome postoji trunka sete. Kao što već rekoh – ne toliko sbog sebe – koliko zbog desetina hiljada mladih ljudi koji nikada neće dobiti svoju šansu. Mislim na sve. I na one „bot-ove“ koje povremeno spominju sa gađenjem, jer energiju troše gurajući mrtvog konja. I na „fenseraj“ koji se ukuplja po klubovima, ili gdeveć žmirka u smartfone, trošeći nečiju penziju i svoju budućnost. Čak i na one relativno dobro plaćene i obrazovane, koji ginu za nečiju debelu proviziju od outsourcing-a, dok čekaju da ih pregazi vreme i pretvori u beskućnike… Svi smo mi u istom loncu.

Siročići.

Put od siročeta do super-heroja vodi kroz katarzu. Najčešće u obliku stripa. Samo čak i za tako nešto treba vam nekakav „DC-comics“, ili „Marvel“. Da je Pupin ostao u Idvoru, verovatno ne bi zauvek čuvao krave, ali dalje od seoskog učitelja (ili popa?) sigurno ne bi stigao. Tesla bi u Smiljanu skoro sigurno postao pop. Naše ambicije se ovde vrlo brzo ispunjavaju, i na vrlo niskom nivou. Za sve iznad toga, potrebne su neke druge sposobnosti. Ovo društvo ne stremi. Ovo društvo ne mašta. U ovom društvu vladaju spletke, kuloari, klanovi iz senke, arogancija, sujeta, strah i zavist…

Heroji ne stanuju ovde.

:.