Bio sam šokiran početkom 90-tih kad mi jedan Englez objasnio kako je ta stvar (oko penzija i zdravstvenog osiguranja) u to vreme tamo funkcionisala. On je radio godinama u IBM-u, i kada je sa početkom recesije dobio otkaz (kao i par hiljada drugih zaposlenih) svi oni su dobili sav svoj do tada uplaćeni penzioni fond „na ruke“ da sami gledaju šta će sa njim. U ono vreme mi je ta priča izgledala kao žešći horor, a sad mi izgleda kao žešća bajka… Zapravo kod nas sve te neke priče iz ozbiljnog sveta uvek izgledaju ovako ili onako, ali uvek potpuno nestvarno, jer nemaš za šta da se uhvatiš. Oko nas uvek sve sama magla, ruzmarin, snjegovi, i šaš…
„Pravo je osveženje sresti nekoga ko zaista veruje u ono što pročita u novinama“ – napisao je pre više od 100 godina veliki cinik Embrouz Birs. Cenim da se ta stvar (osim raznovrsnosti medija) nije mnogo promenila od tog vremena do danas. Ali i onda i sada – istina nekako tvrdoglavo izmiče pritisku „stvarnosti“ – i podrugljivo nam se plazi i krevelji. Tek tu i tamo – pojavi se neka frka koja nam plastično pokaže kako su podeljene karte, koji je zaplet i žanr, ko kosi – a ko vodu nosi. Sva mudrost je da se malo izmakneš, i pogledaš šta rade kibiceri, ko za koga navija, i ko se na koga kladi.
I čim nisi „u vatri“ sve postaje jasno kao dan. Nad sirotinjom-rajom se izvodi performans pod radnim nazivom „Drž’te lopova“. Osoba „A“ se huška na osobu „B“, a obe pujdaju na osobu „C“ – i tako u krug. Situacija je samim tim „teška i bremenita“ – i neophodne su odredjene konsekventne mere… Zapravo ono što nam je potrebno su institucije. Još agencija i odbora. Ustanova, uredbi, propisa, i standarda. Da naši/pošteni uzmu stvar u svoje (naše) poštene ruke. Da postavimo prave ljude na prava mesta. Još fotelja. Za svako naše/pošteno dupe po jedna naša/poštena fotelja…
Kad u tu močvaru koju od milja zovemo partijskom državom, ubacimo bilo kakav stvarni životni problem, desi se isto kao sa antičkim kraljem Midom. Sa malom razlikom. Sve što je taj gramzivi nesrećnik dodirnuo svojom rukom pretvaralo se u zlato, a sve što ovaj naš truli sistem dotakne – pretvara se u govno. To je donekle i bolje, jer je kao što je opšte poznato, nesrećni Mida je umro od gladi, a mi smo se srećom već prilično navikli da jedemo govna.
Ovih dana se ponovo spominje Robin Hud, a pade nam bogami na pamet i onaj groteskni Super-Hik iz Alan Forda (što krade od siromašnih da bi dao bogatima). Ko kome otima i zašto? Da li su te priče oko neostvarivih socijalnih obećanja samo prazno demagoško naklapanje, ili postoji neki ozbiljan zakulisni plan? Da li sistem samo glup, ili je i pokvaren – pa radi za interes nekih tamo tajkuna, ili nekih nevidjivih centara moći? Mislim da nikada nećemo dobiti odgovor na to pitanje. Ili ga bar (mi) nećemo doživeti…
Pošto smo svi u istom čamcu (poslodavci i zaposleni) odgovor na to pitanje je zapravo savršeno nebitan. Ali ono što mene već dugo kopka je kakav je mogući rasplet ove havarije? Revolucija? Teško, jer ona opet dovodi neke nove komesare. Ropstvo? Pa to i nije neka vest… Ili neki veliki „restart“ pošto jednog dana definitivno svi zajedno udarimo u dno?
Puste želje, pusti snovi…
Ne, ovo sve više liči na nekog beskonačnog Super-Marija sa zilion nivoa, pečurki, i kornjača, kretenskom muzikom, i još debilnijim zvučnim efektima. Kao da nas je neko super-lepkom zalepio za tastere, i očima četvrtastim k’o ekran piljimo u treš-arkadu koja se nikada neće završiti…
Niko ne zna kada je tačno vreme stalo, ni kako se to tačno desilo. Možda ćemo jednog dana otkriti u čemu je kvar, ali…
Samo da završimo još ovaj nivo…
.
Dragana Amarilis
Ja ne vidim rasplet, niti ga očekujem. Volela bih da mogu malo da se pravim da sam Englez, kao onaj pomenut na početku tvog posta ili bar da se to desi nekoj sledećoj generaciji.
Miodrag Ristić
Ja ga očekujem (pre nego što stvari postanu stvarno ružne) – ali ga ne vidim. Pre neki dan me je, baš oko Božića, zgozio prizor dečaka od svojih desetak godina koji pretura po kontejneru, a onda vadi neku polupopijenu flašu Koka-Kole – i PIJE! U po’ bela dana, u centru grada. Svi trendovi su tu, vreme je „na našoj strani“, znači – samo treba da stanemo u vrstu i čekamo naš red…
zubarica
Kao i ti, odavno prepoznajem sheme i modele iz 90-tih…
No, bilo da mislim da Ovi rade za sebe, ili za druge – ostaje da su imenica fekalne boje. I sastava.
Što reče inspektor Milanović: ranije je bilo da neko kupi (odličnu, novu, up-to-date) mašinu za firmu, pa nešto strpa u džep, Bože moj…
A sada kupi čudo koje ne samo da je neupotrebljivo posle šest meseci, nego uništava okolinu, truje ljude, sve… To je poseban nivo gadosti.
Miodrag Ristić
Svaki sledeća garnitura ima sve manje mogućnosti za „kraduckanje“. To nema veze sa politikom ili etikom – u pitanju je čista fizika. Stvari postaju brutalnije – iz čiste nužde. Tih par zlatnih koki koje su još preostale su prosto previše očerupane i izmaltretirane. I zato će uskoro na red doći otimanje tašni bakicama…
Marjan Paradoksija
Ne znam, ne znam šta da kažem! Raspleta uvek bude, ali retko u našu korist! Politika je poput vode, uvek nadje neku pukotinu koju će da iskoristi. A nama ostane ona mutna voda sa dna, ili samo blato u koje se zaglibimo do guše. I onda ponovo čekamo novi dan, a najveće očekivanje nam je … da svane!
Miodrag Ristić
Odosmo svi mnogo u aut… Neki post-praznični sindrom? Treba se brzo otrgnuti od toga.
Evo ja se skroz ponašam konstruktivno, i paralelno radim neke zakasnele poslove (verovali ili ne – još smo u kalendarima za ovu godinu) – i istovremeno pravim jedan mali zanimljivi „filmić“ za neki od sledećih postova. Imam još trista nekih planova i ideja, a posle ovog silnog prazničnog lenčarenja – imam i gomilu energije…
A sve vreme mi zvoni u ušima jedan od odgovora na moju „udarenu“ novogodišnju čestitiku. Kaže jedna moja poznanica: „…stvarno verujem da će mi ova godina biti jedna od najboljih.“
Toliko je blesavo – da prosto NE MOŽE da promaši!