.
Snage, slabosti, šanse i pretnje… Ako želite da na miru razmislite o ovome, sedite u auto i otidjite u neku veliku šumu, vozite dok ima puta, a onda nastavite peške… Ne, ne vredi! Ne možete otići dovoljno daleko. Čak i ako ne otvorite novine, i ne upalite televizor ili kompjuter, ne možete pobeći…
Možete da zaboravite na ono što je trebalo da bude sadržaj ove lekcije. Mi nismo važni! Ni naše znanje, ni ideje, eventualni kapital bilo koje vrste, entuzijazam ili veština, genijalni izumi i planovi – sve su to gluposti, nevažne i nebitne u odnosu na ono što nas čeka NAPOLJU!
Mesto na kome živimo i radimo je noćna mora svakoga ko se bavi privatnim biznisom. Sa svih strana ste okruženi čeličnim obručem: Sa jedne strane tu je sveprisutna ogromna, nezajažljiva, reketaška, večito bosa i gladna – država (koja živi na vašim ledjima). Sa druge strane tu je siromašno izolovano i primitivno tržište bez institucija, elementarnih pravila i zakonitosti. Sa treće tu je razmažena, nestručna, sludjena, i preskupa radna snaga. Sa četvrte – populističko, dirigovano, retardirano javno mnjenje pileće inteligencije i pamćenja. Sa pete strane tu su mafije svih boja i oblika. Sa šeste je sprega krupnog (autohtonog i uvoznog) kapitala sa pomenutim mafijama i politikom (istog – autohtonog i uvoznog porekla), pri čemu su granice izmedju tri pomenute grupacije sasvim blede i nejasne…
…
Mogao bih da nabrajam i dalje, ali sam se setio da je ovo trebalo da bude tekst nabijem optimizmom. Pa hajde da potražimo taj optimistički ugao. Moja baba bi rekla: „…deco moja, samo nek je ZDRAVLJA…“ I zaista, u sukobu sa OVAKVOM stvarnošću, životna filozofija je od presudnog značaja. Evidentno je da je naša sadašnjost posledica višegeneracijske negativne selekcije, odliva mozgova, uravnilovke, nepotizma, korupcije, i ko zna kojih još negativnih trendova. Ako prihvatite tu činjenicu, ostvarićete prvu pobedu. Kako? Lako – prihvatićete saznanje da su pretnje nepredvidive i neizbežne (kao zemljotres), ali da u tom cirkusu postoje i sasvim NADREALNE šanse. Sa vrlo malo veštine, dovoljno drskosti i brzine – možete im prodati i Brankov Most (i to više puta).
Ako se malo „razbudite“ videćete da se to zaista i dešava svuda oko nas. Ljudi koji su izmislili sistem „fantomskih“ firmi za jednokratnu upotrebu (blokiranih računa) – umesto na robiji šetaju se po televizijskim „tok-šoovima“. Sva privreda je stala ili propala, Od Beograda do Vranja nema 5 velikih firmi koje rade, uvozi se čak i beli luk, a na sve strane se gradi kao u Dubaiju – sledeća Srpska himna će valjda biti „…veš mašina živi duže uz Kalgon...“ Političke stranke u Donjim Klitorićima „ladno skrljaju“ za neke blesava lokalne izbore pola mesečnog javnog budžeta… Odakle? Koliko još ima nekakvih Šarića i šema za koje nikada nećemo čuti?
Ako ste pomislili da vas nagovaram da se „uhvatite u kolo“ – varate se. To je uostalom vaša stvar. Ako vam ne smeta (mala) mogućnost da jednog dana osvanete u nekim novinama zajedno sa nekom gomilom probisveta koji su (ko zna zašto) ispali iz kombinacije… Što reče jedan moj prijatelj svojevremeno za Jul-ovce: „… imaju malu mrlju u biografiji, i dva stana od 250 kvadrata. Koliko god se trudio – „bežaće“ ti zauvek za pola miliona evra…“ Pretpostavimo ipak za trenutak da ste i vi jedan od onih „večitih golja“ koji naivno ne pristaje da trampi čast svojih poštenih seljačkih predaka za jahtu od 20 metara i bankarski račun na Sejšelima. Koja je vaša šansa u svom ovom zverinjaku? Šta će (sve njih) sprečiti da obrišu cipele vašim skalpom? (ako budete, na primer, ovako lupali unaokolo – ili se slučajno zamerite nekom?)
Ne brinite, odgovor je vrlo jednostavan! Mi smo amebe. Nevidljivi i beznačajni. Svi mi „obični ljudi“ zapravo živimo u svetu koji je PARALELAN onom „njihovom“, i u našem najboljem interesu je da to tako i ostane.
Dok jednog dana umesto SWOT-a ne proradi SWAT. Dao bog da poživimo dovoljno dugo…
Milko Grmuša
Naša percepcija nije njihova percepcija. Prema tome, na nama je da je izgradimo po svojoj volji. "Samo nek je zdravlja", da..samo nije "samo", zdravlje je najbitnije. Šetnje u prirodi, planinarenje, pisanje, inoviranje, kreiranje..znam da ovo zvuči nerealno, naivno, pa ipak, sam osjećaj da se nešto pokuša u ovakvoj sredini, bar meni lično, izaziva jedno osjećanje ponosa i pozitivnu vibru.
Miodrag Ristic
Milko od la-Manče…(samo, gde li mi uteče magarac?) Ne beri brigu – dok je nas (i magaraca) – biće i vetrenjača!
Milko Grmuša
🙂
Nisam ja Don Kihotov poštovalac, možebitno i zbog vetrenjača-one su zanimljive, prirodna energija i ostali bakrači 🙂
Medjutim, sad mi pade na um ona parola..mislim da su je izmislili bili neoljevičari.."budite realni, tražite nemoguće" 😉
Dragan Radović
To je jedna od najboljih parola od onih koje znam. I kao i mnoge druge, kasnije prilagođavane nekim novim prilikama, bila je "ugrađena" u ideje vodilje čuvenih šezdesetosmaških studentskih protesta u Parizu.
Po meni je svevremenska – uvek je "bar malo" moglo da se osvoji samo traženjem nečeg gotovo nemogućeg.
Svet danas nema nikakvih ideja vodilja niti bitnih društvenih pokreta.
Dobre ideje su trenutno korisnici socijalne pomoći!
Svet, mislim, ne može dugo da živi na načelima sile, "kreativnog prava", starih vrednosti koje se zloupotrebljavaju, sulude materijalne, a samim tim i intelektualne i duhovne polarizacije…
Doći će dan, samo ne znam da li ću ga, ovako neveseo, ne propustim…
Miodrag Ristic
@dragan – Dočekaćemo ga, nadam se vrlo brzo… Ali, ako treba, nema veze – navikli smo mi i da sačekamo… A i da se zabavimo dok čekamo! Te spomenute 68' nisam još krenuo u školu, ali sam se uvek osećao pomalo "iz te priče". Uostalom, najbolje priče se stalno ponavljaju…
Retka Zverka
Ja sam za SWAP. 🙂 Samo, šta kome i čemu?! Hm, hm… osećam se nevoljno poluskalpirano, ali ipak mi ne rastu zazubice na mafijaške đakuzije…
Miodrag Ristic
Ma biće sve ok jednog dana…(stvarno tako mislim, ne ironišem). Samo nam prođe život u je::noj tranziciji i priključeniju. Ja sam imao sreće da imam pasoš sa 25-30, da vidim malo sveta i doživim nešto. Sa 65 mi i neće trebati, ma – neće mi ništa trebati. Setio sam se sad jedne strašne replike iz jedne knjige, kaže neki klinac: "Tata, nikad nisam video babu u BMW-u!" To mi je uvek bilo smešno/tužno: užurbani bogati penzioneri u poteri za izgubljenim smislom, i propuštenim uspomenama… E, to mi nije žao što ću propustiti. A za ostalo ću da ujedam! (dok mogu)