Things To Do

Nedavno sam kopao po fiokama u radnom stolu, i negde između slojeva mezozoika i kenozoika,  pronašao jedan rokovnik iz 1994. godine.

Počeo sam da ga listam iz sredine, onako kako se sâm otvorio, i nastavio unazad prema početku: Kratke crtice, zaboravljeni brojevi telefona (svi fiksni?!), uglavnom sastanci koji su u tom trenutku puno obećavali, a posle bi se ispostavilo da su bili potpuni fiasko. I mnogo imena ljudi i firmi koje je mahom prekrio zaborav…

A onda kad sam stigao do prve strane doživim pravi deja-vu. Još jedan od onih „samo-motivacionih“ tekstova sa kojima već dve decenije započinjem svaku novu godinu. Isti optimizam nabijen planovima i željom da se naprave krupni rezovi i zaokreti, započnu neki novi projekti, osvoje nova znanja, unapredi ovo ili ono… Mnogo lepih i bombastičnih reči, ali u suštini – samo površna analiza problema, i spisak ne baš detaljno osmišljenih planova ili želja.

A onda na kraju teksta, kao da sam se upravo probudio iz bunila, na dnu strane sam dopisao nešto vrlo nalik mojim omiljenim „Things To Do“ spiskovima – uz napomenu:

„konkretne aktivnosti, izvodljive u jednom danu“

Mali korak za danas

Ovaj trik sam ukrao davno od mog nekadašnjeg direktora, koji je magistrirao i desetak godina radio u Kanadi, i verovatno ga doneo odande…  Jer planovi su super – ali tek kad ih konkretizuješ na nivo onoga što konkretno DANAS možeš da uradiš. Planovi su neophodni i korisni, ali samo ako SVAKOGA DANA proveravaš da li si napravio bar neki mali korak u pravcu njihovog ostvarenja.

Ne treba imati iluzija – najčešće će vam tekuće obaveze „pojesti“ dan. Umesto da radite ono što je strateško i važno, radićete skoro uvek prvo ono što je hitno, a važne „vizionarske“ projekte ćete odlagati za sutra…  I pošto su nam životi hronično pretrpani nebitnim „tekućim“ obavezama – mahom se vrtimo u krug.

Vrlo često „TTD- listu“ ne moram ni da prepisujem – samo dopišem nove „tekuće“ obaveze. Besmisleno? Nabijam sebi samo nepotreban stres? Možda, ali je uvek tu negde (od skora u telefonu). I samo to saznanje me programira da svoj fokus pre ili kasnije usmerim na one male a važne korake koji će tokom vremena napraviti neki krupan pomak.

Kosta Kojot – po zanimanju – genije!

Negde sam pročitao da ljudi uglavnom precenjuju ono što mogu da postignu za dan, nedelju ili mesec, a podcenjuju ono što mogu učiniti za godinu, pet ili deset. Mislim da znam zašto je to tako. Naš um je treniran na ideji da svaka posledica ima neki uzrok, a stvari su obično bar hiljadu puta složenije. Zato se mnogi planovi na kratke staze izjalove, ili izvrgnu u nešto sasvim treće. Po jednom istraživanju jedna od retkih zajedničkih osobina svih firmi koje su opstale, je da su u ranoj fazi potpuno menjale početne biznis ideje. Svi greše, samo neki tu grešku brzo otkriju,  i „u letu“ pokušaju da isprave. Ako nauče to da rade, nastaviće da se više ili manje uspešno prilagođavaju, sve dok im to ekvilibrisanje ne pređe u naviku. Kao vožnja bicikla: oni što se panično lomataju i trzaju – na kraju uđu u štos, a oni što se ukrute kao ašov i pokušavaju da čvrsto drže pravac – sigurno padaju na glavu!

Sve to mi (posle tolikih godina) liči na grudvu snega koju neko zakotrlja sa vrha planine. Ne treba mnogo napora da stigne do podnožja. Kao lavina, potočić, ili bujica? Nije baš nebitno, ali je sigurno da osim početnog impulsa mora da postoji još nešto.  Tu i tamo treba celu stvar malo pogurati, usmeriti, promeniti pravac…

Ali, zar nije tu neka greška u metafori? Zar nije ta perspektiva potpuno obrnuta od uobičajene vizije o „usponu ka vrhu“? Ne bih rekao. Na duže staze uspevamo zato što pratimo prirodne i logične tokove razvoja priče. Plivamo niz struju, kotrljamo se niz padinu. I svo naše umeće se sastoji u tome da iskoristimo prilike koje se pojave, i da aktivno „skijamo slalom“ između prepreka. Oni koji udaraju glavom u zid zapravo nemaju mnogo opcija: mogu da odrastu, razbiju glavu, ili da onako ošamućeni sa malo sreće – potrefe neki prozor. Više puta – teško…

Dobri planovi su uklopljeni u trendove i realne okolnost, ali i otvoreni za brze korekcije. Odlaganja ili juriše, već po potrebi. Može se jedriti i uz, i niz vetar – ali treba koristiti vetar, a ne svađati se sa njim. Ako sakodnevno konkretizujemo takoreći atomiziramo svoje planove, mi tako zapravo vrebamo svaku šansu koja se pojavi. Umesto uprošćene i fiktivne „akcija-reakcija“ perspektive, plovimo kroz nepreglednu deltu mogućnosti. Samo naizgled bi bilo mnogo laše da se ratosiljamo svih „ovozemaljskih“ tekućih obaveza i zaigramo na jednu kartu. Ako se odvojimo od realnog života i sveta proćićemo kao Kosta Kojot sa njegovim genijalnim izumima. Sve te ideje koje fenomenalno izgledaju na papiru možete da probate samo jednom.  Što reče neki filozof iz naroda (na fejsbuku ili tviteru):

„Sve sam detaljno isplanirao. Još samo da propadne“

.