.
Sasvim slučajno pored uzglavlja mi još od letos stoji knjiga „Rešenje za 86%“. Neću da vas mnogo gnjavim sadržajem, ali podnaslov objašnjava sve: „Kako da odgovorite na najveći tržišni izazov u narednih 50 godina„. Taj tržišni izazov (tj. poslovna prilika) je 86% svetske populacije – ogromno tržište koje se nalazi u zemljama trećeg sveta.
A mi smo deo TOG sveta – hteli to da priznamo ili ne.
Svi koji žele da uspeju u svetu danas, a naročito sutra, moraju da uzmu u obzir ovu ideju. Samo nešto više od deset posto svetske populacije živi u evropskim i američkim „unijama“. I taj procenat se iz dana u dan smanjuje. O demografskom i ekonomskom šoku koji nam bliska budućnost nosi, nešto sam već pisao u svom putopisu iz Belgije, ali moram priznati da je i za mene cela ova priča bila do danas u sferi hipoteze. A onda mi je u trenutku pukla pred očima:
Danas je stigao novo odobrenje za štampu iz Mennecy-ja. Naš treći i četvrti posao sa kooperantom iz Francuske odnose se na reklami materijal za dve optičarske radnje u – Kongu. Danas sam šokiran malo krstario internetom, gledao slike i čudom se čudio kako nam je to pošlo za rukom. Poseban biser u ovoj epizodi je slučajno zaboravljen „Re:“ u poslovnoj korespodenciji koji baca dodatno svetlo na celu stvar. Naš kompanjon iz Francuske zaradiće 50% od ukupne vrednosti posla samo zato što je proizvod iz Srbije – prodao kolegi iz Brazavila u Kongu! Ne umanjujem nimalo njegovu zaslugu (i daj bože da cela stvar poživi što duže) – samo se pitam: kako se mi toga nismo setili? Verujem da je pola aktuelnih Afričkih ministara i predsednika vlada studiralo 80-tih i 90-tih u Beogradu. Siguran sam da i dan-danas tamo imamo naše ambasade i trgovinska predstavništva… Jezik uostalom više nije nikakva barijera, a ni udaljenost…
Nemam iluzija da mogu jednim tekstom na malom blogu bilo šta da promenim u trendovima ili svesti većine ljudi. Ali znam da ću lično malo da okrenem durbin na drugu stranu, i nadam se da će mi se još privrednika pridružiti. Znate li koliko je lako preko na internetu pronaći poslovne ljude u blizini Ekvatora kojima se u CV-u spominju Beograd, Jugoslavija, ili nešto slično… Ili bilo koju DRUGU korisnu informaciju? Odmah sam se setio jednog mog Belgijskog prijatelja koji mi je sa ponosom pokazivao svoju dragocenu referencu – sajt za velikog AFRIČKOG mobilnog operatera. Setio sam se i da je lider Egipatske privredne delegacije bila NEMICA sa stalnim boravkom (i firmom) u Kairu. Ceo taj spektakl u Belgiji je imao samo jedan cilj: organizovani pohod Evrope prema trećem svetu…
„Kuc, kuc! Ima li koga? Mi najzad došli u Evropsku Uniju… Ma, gde su ovi Evropljani?“
A šta kažete da za promenu MI budemo korak ispred?
.
Sindža Mrsomud
Dobra ideja!
Nisam siguran od čega bih počeo, ali to jesu neiscrpna tržišta za sve…
Miodrag Ristić
Jedna od pouka one knjige koju sam spomenuo da početku (bar kako sam je ja razumeo) je da čovek u trećem svetu treba da bude vrlo otvorenog duha. U tome vidim našu veliku prednost: mi nismo ni svesni koliko smo utrenirani. Ono čuveno: „uz pomoć štapa i kanapa…“ Ja ću da pokušam da nađem prave ljude, a onda ćemo da RAZGOVARAMO dok se prava ideja ne pojavi.
novii
Dok sam sređivao nešto na poljoinfo, snimim čoveka, kao lokacija navedeno Bocvana. Naravno ne budem lenj nego odmah privatna poruka i pitanje “ Pa dobro čoveče šta ti radiš u Bocvani ?“. Odgovor je bio “ Čuvam krave“. Bilo je tu još prepiske, zainteresovalo me je to. I prođe neko vreme vidim da je na Pešteru pokrenuta akcija ko hoće za 50 000 mesečno da bude čoban na visoravni. Trik pitanje je ako daju 50 000 dinara da neko bude čoban na Pešterskoj visoravni, koliko li zarađuje ko ode da bude čoban u Bocvani.
A onaj u Bocvani je zapravo imao funkciju belca, imao je nekoliko tamošnjih stanovnika koji su radili, a poslodavac neće ni za živu glavu da crnac bude poslovođa. To je uglavnom moje prvo informisanje direktno iz Afrike.
Miodrag Ristić
Početkom 90-tih sam proveo dve godine u severnoj Africi (Libija) – i prešao put od „uplašenog gastarbajtera“ – do nekog ko se „snalazi“. Pošto sam u suštini bio klinac – i snaženje je bilo na tom nivou. Svi su pokušavali da deo plate koji su dobijali u Libijskim dinarima pretvore u zlato i tako izvuku nešto (cena zlata je svuda ista) . Ja sam slučajno otkrio da u zlatarskim radnjama može da se kupi i srebro (mnogo jeftinije) – ali na džakove! To je nešto vezano za njihove svadbene običaje, ne držite me za reč, ali valjda mladoženja mora da kupi srebra koliko je mlada teška, ili tako nešto… U glavnom radi se o nekom starom i grubom srebrnom nakitu koji vekovima prelazi iz ruke u ruku u tim istim džakovima, i praktično ga uopšte nema u izlozima. Uspeo sam jednog zlatara da nagovorim da mi prodaje „na parče“ – i da mi čak dozvoli da biram. Dobar posao za obojicu. Zapravo – izvrstan!