Usijana kruna

Sedim pre neki dan sa dugogodišnjim klijentom. Pošto smo posao završili za dva minuta, pijemo kafu i pričamo o tome šta smo sve propustili da uradimo u proteklih dvadeset godina, a čemu se nadamo u sledećih dvadeset…

I padne mi na pamet da smo baš nas dvojica nešto kao idealan reprezentativni-slučajni-uzorak. Obojica u privatnom biznisu više od dve decenije, oprobali se, osim proizvodnje kojom se obojica bavimo, u još koječemu. Prošli kroz razne uspone i padove… U stvari – kad zanemarimo da smo u različitim privrednim granama,  razlike u akademskom background-u,  i godinama – jedino po čemu se STVARNO razlikujemo je to što sam ja večiti umereni OPTIMISTA, a on je jedan od onih koji su uvek bliži crnom scenariju… Tj. večiti PESIMISTA.

Neskromno pomislim (tipično za blogere) da bi ono što nas dvojica mislimo o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti Srpskog Preduzetništva moglo da bude nekome korisno, i rešim da malo pažljivije vodim i oslušnem dijalog. Te tako krenem da plasiranim pitanjima pišem ovaj post:

Kada je bilo najbolje u proteklih dvadesetak godina?

Obojica smo se složili da je bilo je više razdoblja kada je vladala pozitivna poslovna klima za MSP ali su ti periodi trajali vrlo kratko. Obično se poklapaju sa vremenima kada je pažnja države bila zaokupljena nečim drugim. Najprostije rečeno – prilike nastaju onda kada država okrene glavu na drugu stranu, i kada nas duže ili kraće vreme pusti da radimo na miru.

Ono oko čega nismo mogli da se 100% složimo je kada su se ti „srećni trenuci“ odigrali. Ili te prilike traju suviše kratko (pa ih većina propusti), ili sve to ima neke veze i sa ličnim afinitetima i karakterima. Ja sam nalazio prilike i u situacijama kada je moj prijatelj bio duboko zabarikadiniran, i obrnuto. Ipak sa sigurnošću se može reći da se u kriznim vremenima (velikog rizika) dešavaju jako dobre i jako loše stvari…

Kada je bilo najgore u proteklih dvadesetak godina?

Najgori, najmučniji, i najduži periodi su bili periodi čekanja. Obično pred neke izbore, ili pred neku veliku privatizaciju, pred donošenje nekakvih novi propisa, uoči raznih preregistracija i usklađivanja… Ta čekanja su nam odnela 75% života i ko zna koliko životne energije.

Druga najgora vremena su bila periodi razjarenog populizma i mahnitih kretenskih mera „preko kolena“.  Moglo bi se reći da smo u vreme takvih „akcija“ najviše postradali. Ironija  je da baš onda kada su državi puna usta MSP i privatnog preduzetništva – najčešće donosi mere koje potpuno devastiraju ovaj sektor.

Obično u predizbornim kampanjama možete da čujete i vidite reportaže o otvorenim pogonima i novim radnim mestima. Neke drugačije priče ostaju zauvek pokopane. Na primer ona kada je moj prijatelj kupio plac i spremio se da pravi veliki pogon, rešen da krene OZBILJNO i uđe u prvu ligu… A onda država najednom i bez najave otvara tržište za stotine velikih stranih kompanija koje su za kratko vreme domaću konkurenciju podavile k’o mačiće…

Novogovor, Ministarstvo Istine, i Istazija protiv Euroazije

Složili smo se i da je Džordž Orvel sve pogodio! Samo je omašio za koju godinu, i neke manje bitne detalje… Ali o svetu u kome živimo više možete saznati iz njegove „1984.“ nego iz svih aktuelnih publikacija. I sve se idealno uklapa: falsifikovanje sadašnjosti i prošlosti, večita kriza i ratovi, veliki neprijatelji sa istoka/zapada, stalna briga za budućnost, fabrikovane želje,  i naravno – Veliki Brat koji nas voli i brine o nama… Ta totalitarnost je naravno toliko skrivena da ju je u svakodnevnom životu teško prepoznati, ali dovoljno je da pokušate da se iz svega toga izvučete.  I ja i moj klijent smo pomišljali na to. Da okačimo patike o klin, i da se bavimo pčelarstvom, izdavanjem ležaljki na plaži, ili da prosto odemo u prevremenu penziju. Međutim – to prosto nije moguće. Nema šanse da svoj mali biznis ostavite „usidren“ i da odete. Osim kao vikinzi…

Šta će biti s kućom?

Šta nam donosi budućnost? Da li se uopšte nešto suštinski menja, i u kom pravcu promene idu? Optimista (u meni) kaže da se dekor uvek menja, ali da i šanse uvek postoje, i samo ih treba na vreme prepoznati. Moj prijatelj Pesimista se slaže da se suštinski ništa bitno ne menja, osim što situacija postaje sve složenija i teža za male igrače. Manje više isto je u svakom poslu – industriji, trgovini, poljoprivredi… Velike pare se prave samo u nekakvoj sprezi (koruptivnoj?) sa državom tj. strankama. Koliko MI znamo,  nijedna stranka do sada nije pokazala ni najmanju nameru (sem deklarativne) da se tu bilo šta BITNO promeni. Ali uglavnom – može da se nekako posluje i živi, jer bi se u protivnom ceo sistem urušio pod sopstvenom težinom. Srećom relativno mali broj ljudi u ovoj (ili bilo kojoj?) zemlji zna da napravi pare od ničega, i zato je kakva-takva budućnost izvesna.

Ipak, ono što se često pitamo je šta bi bilo da smo istu količinu energije i rada utrošili na nekom drugom mestu. U našim godinama to je sasvim suvišno pitanje. Ali odgovor na jedno drugo pitanje bi mogao da bude vrlo koristan: „Šta bi bilo kada bi uspeli sve da resetujemo, i da krenemo SADA u posao sa mladalačkim entuzijazmom?“ Ili bi možda ipak bilo pametnije otići negde daleko?

Verovatno nikada nećemo znati pravi odgovor, ali bar znamo zašto.  Cela ta ideja „ova mudrost a ona mladost“ nema mnogo smisla baš zato što mudrost zapravo smeta. Da smo TAČNO ZNALI šta nas sve čeka verovatno ne bi ni počinjali. I optimisti i pesimisti negativan razvoj događaja pripisuju uglavnom SOPSTVENOJ grešci u planiranju… Tek mnogo godina kasnije shvatite da se (bar OVDE) na tako nešto možete kladititi, i da to nema nikakve veze sa nama. Prosto: „shit happens…“ (all the time)

Da li to važi i na nekom drugom meridijanu? Sumnjam – ali to bolje pitajte one koji su otišli….

Savet novoj vlasti (nekoj budućoj, dobronamernoj…)

Nemam. Jer ionako ga ne bi čuli ni razumeli. Da nas puste da radimo? To je tako izlizano, a i veliko je pitanje šta to za koga znači. Ako je politika veština mogućeg, naša politika ima ozbiljan problem,  jer su stvari u tako lošem stanju da je veliko pitanje šta je uošte moguće. Znam šta nije: da jedan radnik u nekoj proizvodnji (industrijskoj, poljoprivrednoj, ili bilo kakvoj) stvori nove vrednosti dovoljno da bi mogao da iz realnih izvora izdržava desetak ili više zaposlenih u neproizvodnim delatnostima. Plus ona druga izdržavana lica…

Savet budućim preduzetnicima

Sav tekst (do ovog podnaslova) je napisan pre više meseci – i od onda leži u „draftu“. Prvo što mi pada na pamet je da vam kažem da bežite bez glavom bez obzira, i da ako već imate nameru da se bavite nekim poštenim poslom – radite to na nekom drugom meridijanu.

Osim što je taj stav previše depresivan, i neubedljiv – zapravo ga je i vrlo teško braniti. Jer evo mi – optimisti i pesimisti, spretni i manje spretni, ovakvi – onakvi… Svi MI smo još uvek tu negde. Osnovna osobina preduzetnika je da se snalazi u konkretnim okolnostima, pa ako TI ISTI u poslednje vreme masovno beže u javni sektor, to ne znači da „izumiru“ – već da se prosto sklanjaju sa vetrometine. Do iduće prilike? Ne znam za sigurno, ali hoću da verujem…

I sâm kad dođem do ovog pitanja najčešće zaglavim u nekom paničnom fidbeku, ili što bi smo kao klinci rekli „počnem da tiltujem“… U toj tački je potpuno nebitno da li ste optimista ili pesimista, jer svako promena NA BOLJE izgleda jednako neverovatno (zasnovano na 20 godina iskustva), kao i svaka apokaliptična prognoza (bazirano na istom tom iskustvu).

U filmskom hitu iz ’75. „Seljačka buna 1573.„, Matija Gubec tragično strada, ali lik napravljen po ugledu na Petricu Kerempuha – preživi. Uz čuvenu Krležinu rečenicu:

„Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo, pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu…“ (Ili, ako se ne snalazite u kajkavskom narečju: „Nikad nije bilo da nije nekako bilo – pa nikad neće ni biti da neće nekako biti…“)

Kako mi sad Gubec pade na pamet? Njega su pogubili tako što su mu na glavu stavili usijanu gvozdenu krunu. Nešto slično se sprema aktuelnom „reformskom“ ministru, kao i svakom ko u sledećih par vekova pokuša da dirne u osinje gnezdo partokratskih privilegija. Želite li da budete novi Tesla, ili Bil Gejts? Šta čekate? Trčite! Voz je već skoro otišao iz stanice… Ali ako samo želite da pristojno živite, mirno spavate, i pritom radite neki smislen posao – možete to i ovde. Naravno –  u tišini, i prepušteni sami sebi! Danas,  isto kao i pre 450 godina…

Ako to nije optimistička izjava – ne znam šta u ovoj situaciji jeste…

:.