U vreme kada sam se 1974-te doselio iz Brčkog za Beograd, na televiziji je išla veoma popularna SF serija „Svemir 1999“. Bilo je to vreme kada smo beskrajno verovali u moć nauke i u nezaustavljivi prosperitet. Zapravo, bilo je to doba trke u svemu: u sportskom i naučnom prestižu, u naoružanju, u svetskoj dominaciji, osvajanju kosmosa…
Sećam se da sam negde tih godina, u nekom od onih pismenih zadataka sa prigodnom „prazničnom“ temom (a u praznicima nikada nismo oskudevali) ozbiljno pisao o tome kako živim u najsrećnijoj zemlji na svetu, koja je pomirila humanističke blagodeti samoupravnog socijalizma, sa udobnim i pragmatičnim futurističkim vrednostima koje donosi tržišna ekonomija.
Naravno – ne tim rečima…
Ali, ono što je u svemu tome bitno – je da sam u sve to iskreno verovao. Budućnost je bila svetla i izvesna, i tamo negde oko 50-te godine (kad već budem solidno STAR ?!) realno sam očekivao da ću moći sebi da priuštim jedan kratak turistički put – na Mesec!
Pre nego što sve to osudite kao čistu detinjariju – priznaću vam i da sam deo tog utopijskog duha poneo sa sobom – čak do samog praga užasnih devedesetih. Sećam se kako sam sedeo u kafiću sa drugaricom koja je studirala filozofski, i noć-dve pre početka rata u Bosni stigla sa užasnim nagoveštajima onoga što se sprema. A ja sam je, vrlo argumentovano ubedjivao kako je sve to samo glupa propaganda, i kako su u haustoru mog detinjstva živeli k’o braća klinci svih konfesija (iako mi toga uopšte tada nismo bili svesni)…
A onda bi – šta bi.
I tek tada sam saznao zašto je moj otac te ’74-te ostavio dvosoban stan i posao prosvetnog inspektora u Brčkom, da bismo sledećih nekoliko godina živeli kao podstanari na Zvezdari, a on radio kao novinar u fabričkom listu u Pančevu. I zašto se majka odrekla odborničkog mesta u Opštini i posla zamenika direktora škole, da bi sledećih DESET godina radila na zamenama kao učiteljica na odredjeno vreme (do povratka sa bolovanja). A posle do odlaska u penziju putovala Pančevo-Beograd-Pančevo…
Moji roditelji su, iako mnogo mladji nego ja sada – jasno videli da je slika „šuplja“ i da će stvari pre postati gore, nego bolje. Videli su da je idealizam koji je njih doveo iz Beograda da „razvijaju pasivne krajeve“ ugušen u masi sitnih šićardjijskih interesa, da se svi jednako bore da preko nacionalnih ključeva, podobnosti i poslušnosti OTMU neku sitnu korist ili počast za sebe i svoje. Da budućnost pripada grabežljivcima i mufljuzima.
Mogu samo da zamislim kao su se morali bedno osećati kada se shvatili da su 15 godina života bacili uludo. Ali su smogli snage da krenu iz početka. I na toj sam im lekciji večno zahvalan. Uhvatiš svoj život u svoje ruke i kažeš – dosta! Od sada ne igramo kako drugi svira. Mislimo svojom glavom. Idemo svojim putem.
I ja sam se prevario u proceni – ne jednom. I strašno sam ljut na sebe kada se to desi, ali živ čovek mora da greši. A ako je pametan – i da prizna grešku. Mislio sam da je progres prava uzlazna linija – a onda me život demantovao. Mislio sam da su ljudi razumna bića i da neće naškoditi SEBI – pa me opet život demantovao. Neki u koje sam verovao da nas mogu izvući iz te sumanute spirale i približiti civilizovanom svetu, pokazaše se kao smrtonosna zabluda. I šta sad?
Nije lako reći: „Ovo je slepa ulica…“ A ko je rekao da će biti lako? Zašto bi bilo lako odgovarati za svoj život, i život svoje porodice? Da li je našem pretku bilo lako da napusti sigurnost svoje pećine, i otisne se u avanturu? I njega je neka muka naterala, ali mora da je imao i neki san. O čemu vi sanjate? Hoće li vaša (naša) deca sanjati o nečemu?
O vikendu na Mesecu?
Sindža Mrsomud
Srećom da su videli stvari kakve jesu i da je car go.
Srećom po tebe.
Miodrag Ristić
To mi je najjači utisak kad gledam „Lepa sela lepo gore“. Da nije bilo toga – i ja bih ostao u onom tunelu…
Cyber Bosanka
Tekst koji jako dobro osjećam ali nemam snage da komentarišem. U stvari nemam šta pametno reći. Ostala sam bez svih mogućih odgovora, trenutno u fazi u kojoj mislim jesam li u tunelu u kojem ne vidim izlaz ili pred zidom koji ne znam zaobići. Znam da moram napraviti neki korak samo ne znam gdje i kakav.
Miodrag Ristić
Ja kad ne znam šta ću i gde ću – hodam u krug. Valjda je i to bolje nego da se predaš? Kritikuju me neki meni bliski ljudi kako sam stalno nečim nezadovoljan, a ja mislim da to generalno i nije loša osobina. Naravno – ukoliko sve ne ostane samo na rečima…
AlBeli
Nada umimre poslednja. Ja iako nisam mnogo mladji, možda samo par godina, i dalje sanjam sličan san o putovanju i upoznavanju novih granica. Prošlost kakva god da je ne može i nesme da se zaboravi ali da prestanemo da gledamo u budućnost, nikako ne trebamo sebi da dozvolimo.