Stojim nalakćen na pult u izlogu pekare, i nervozno žvaćem usahlu kiflu. Zakasneli doručak izmedju dva teška sastanka. Stres – na eks! Na suprotnoj strani ulice spazim čiču koji nosi u ruci pecarošku stoličicu, a na ledjima ranac sa pecaljkama. I u tom trenutku fantom zavisti mi pobegne niz ulicu…
. . .
Pecanje! Drugi ljudi na posao – a ja na pecanje! Odbacili me kao staru kantu, svima smetam… Kaže žena – idi na pecanje! A vidi ovoga! Jak si mi ti Organ Reda… Klinac! Dal’ se brije uopšte? Svileni… U moje vreme se znalo kako izgleda VLAST. Eh, da mi je još koji put da izadjem na sred ulice sa pištaljkom…
. . .
Jebote koja gužva! Stani-bre-dilejo! ALO-RODJAČE, vidiš li ti da ja mašem ovde? Hoćeš da ti uzmem meru pa da šest meseci ideš gradskim prevozom? Ne, ne – moram da budem priseban, sve fino, po propisu… Kad će već jednom da poprave taj vražiji semafor? Samo profesionalno i hladno… Vidi! Vidi molim te ovog majmuna! Kakvu cicu je priveo… Naravno – kad će takva riba da pogleda ovakvu spodobu u uniformi – to traži narkodilere, bizmismene… Neće da se meša u sirotinju. Ako tako nešto želiš da prošetaš moraš da budeš nafatirani mamlaz…
. . .
Šta sad da radim? Majko moja… Gde da je vodim? Šta sam svašta nalupao… Primila se na priču da sam fudbaler. I na najbolju majicu (donela mi tetka iz Švice). A u džepu nemam ni trista dinara! Dobro, ja ću da naručim kafu, ali šta ako ona „otkine“ nešto? Ne, ne smem ni slučajno da je vodim na piće. Koga da zovem, gde da idem… Ubiću se! A vidi kakva je, kao snežna lavina! K’o rasprodaja u seksi-šopu… E, da sam bar taksista…
. . .
Opet će da poskupi gorivo? (zgužva novine, besno) Ne, mislim – stvarno… Da bog kaže – mi nismo normalni! Koliko sada sati da radim, šesnaest? Osamnaest? Najbolje i da ne idem kući! Mogu i da spavam u taksiju izmedju vožnji, normalno! A i šta ću kući? Samo to si zaradio, kaže. Pu! Bem’ti… Lako je njoj… Evo, vidi ovu – gura kolica i priča telefonom! Izašla mamica u šetnju! Da uhvate mamica i detence malo sunca! A tatica gine u nekom taksiju, rudniku, kanalu…
. . .
Kako ne možeš da dodješ? Pa mama, obećala si da ćeš da pričuvaš Mikija! Ali, obećala si! Nemoj to da mi radiš! Dobro… Dobro... A-ha… Neka – važi – ćao… Ćao! E, Miki, Miki – pozdravila te TVOJA BAKA! Nemaš ti pojma šta tvoja majka prolazi. Tri godine nisam otišla kod frizera, ne sećam se kad sam sebi nešto kupila… Smeješ se? Neka srećo moja, samo se ti smej… Eee, blago tebi…
. . .
Sedim u kolicima i klatim nogama. Sisam levi palac jer mi desni ima ukus one pseće kake koju sam dirao u parku. Mama nešto viče na telefon, svuda je gužva, jure automobili, čika policajac maše na sredini ulice. Jao, vidi pekara! Mmmm, što lepo miriše! Eno jedan čika jede kiflu. Veliku lepu kiflu… Uperim prst prema njemu, uhvatim dobro vazduh, i dreknem iz sveg glasa:
„Maaaammaa-oćuuuu-tooooo!“
.
Retka Zverka
Kakvi flashevi, sjajno. 🙂 Podsetio me je niz trpanja događaja u krug na onu pesmicu: „Jelen trči preko polja, nosi papagaja, ako mi ne veruješ poliži mi j..a …“ Mada ima i još „finijih“ prepeva te pesmice, u duhu vremena. 😉
Miodrag Ristić
Eto, kakva si… Sad posle ovog tvog „brutalnog“ komentara nemam više nikakve šanse ni sa Ninovu nagradu, a o Nobelu da ne govorim…
Milko
U onom filmu o Kenguru ima scena kad Sergej Trifunović pati od istog problema-šta će riba da naruči u kafiću, budući da mu je u džepu 200 dinara…
Gledam lica ljudi u posljednje vrijeme, kad misle da ih niko ne gleda. Sve je više onih na kojima prosto možeš da pročitaš kako sabiraju mjesečni prihod i dijele ga sa rashodima…sve je više brige, nervoze, pa i stida…pojma nemam kako će sve ovo da se završi.
Miodrag Ristić
Znači, misliš da je „kifla“ objektivan problem? Ne sporim, samo (a to sam pokušao i da provučem izmedju redova) osim onoga što objektivno NEMA, svaki lik objektivno IMA i ono nešto na čemu mu onaj drugi zavidi. Ali to ne vidimo! Ne samo da nam to u ukupnoj slici nije važno – nego to UOPŠTE ne vidimo… Ne kažem da bi se nešto bitno promenilo, ali…
Možda bi nam bar prijala kifla?
Dragana Amarilis
Kifla bi nam definitivno prijala.
Znaš kako su naše bake govorile, pazi dobro šta želiš, može da ti se ostvari – a zavist viri iza ramena gotovo kod svake želje.
Miodrag Ristić
Nisam tako o tome razmišljao… Ali verovatno si u pravu – da nema drugih verovato ne bismo ni znali šta želimo. Poslednji ćovek na svetu će verovatno imati samo jednu želju…