Svi znamo tu priču: „Pusti me, molim te, ispuniću ti jednu želju…“ A onda Sead Memić Vajta uvredjeno kaže: „Zar nisu uvijek bile tri?“ I na kraju je pusti iz inata. To je taj čuveni balkanski pristup rešavanju problema…Ali, hajde da budemo za promenu malo konstruktivni…
Šta biste vi uradili da sretnete zlatnu ribicu? Ili još bolje (da maksimalno iskoristimo resurse ove priče) – šta biste savetovali našem predsedniku ili premijeru da traži od zlatne ribice – u ime svih nas?
Pre nego što bismo mi stigli da ih bilo šta posavetujemo, oni bi se već brzopleto izleteli: „Da odmah udjemo u EU“.
Katastrofa! Ono malo ljudi koji znaju nešto korisno da rade, za nedelju dana bi se razmileli za bolje plaćenim radnim mestima i boljim životom širom Evrope. Socijalni slučajevi (a po Evropskim standardima – pretežno svi smo socijalni slučajevi) takodje bi pohitali tamo gde je bolje lečenje, školovanje, briga o nezaposlenima… U zemlji bi uskoro ostali samo političari. Nije da ih je malo, ali su prilično beskorisni, pa bi zemlja uskoro postala prilično s(u)morna i dosadna…
Hajde da malo bolje razmislimo… Samo jedna? Hm… A šta ako bi ispod Deliblatske Peščare pronašli zalihe nafte poput onih u Kuvajtu? (ili već bilo gde – u vašem komšiluku)
Uuu-ne valja! Zamisli – Lale naftni milijarderi! Južna pruga bi pukla od muke! A tek Šumadinci? Nije što oni nemaju – nego što je drugima upala sekira u med! Opšta tuča u parlamentu… Svadja preko novina… A onda bi država (u cilju zavodjenja reda) krenula da nacionalizuje vikendice u Pesku, a autonomaši bi istog trenutka digli dreku i internacionalizovali problem… Pičvajz! Sve dok im neko svima nebi rekao da se džabe lože – pošto su sa NIS-om prodali i monopol na naftu, gas, i tako-to… Odma’ bi svima bilo lakše… Čak bi i Lalama pao kamen sa srca – nije taj stres za njih… A i vidiš šta rade ovim jadnim Arapima? Daleko bilo…
A onda se o toj gužvi opet nekako promuva onaj ekonomski stručnjak što je upropastio sve čega se dotakao, i niko više ne može na oči da ga vidi (ali se on svejedno uvek nekako promuva). Dograbi onu zlatnu ribicu, i šapne joj nešto na uvo.
I gle čuda! Sa svih strana u našu zemlju počnu da se slivaju strane investicije. Stotine milijardi! Hiljade milijardi! Jeste da su nam zakoni šuplji, administracija traljava, infastruktura jadna, radna snaga bedna (a skupa), država smotana i korumpirana… Ali ribica nam je ipak nekako sredila to preko veze – i kamioni samo tutnje…
Ali ćorak! Na sve strani se nešto gradi – samo što kompjuterizovane i robotizovane fabrike do poslednje cigle dovlače iz inostranstva. Pune novine oglasa za posao koje niko ne zna ni da pročita. Moraju sa fabrikama da uvoze i radnike. Ovi naši nepismeni siročići uglavnom ostaju nezaposleni, ili sede u domaćim firmama koje sve redom odlaze u stečaj. Vlast trpa prihode od poreza pretežno u sopstvene džepove, a profit se vraća akcionarima u nekim dalekim zemljama. Nama ostaju deponije, zagadjen vazduh i voda… I gužve u saobraćaju. I tako: Jednog jutra su svi krenuli novim (polovnim) kolima negde – i niko nigde nije stigao…
Znaš šta?
Da se malo nosi ta zlatna ribica, a bogami i Hans-Kristijan…I braća Grim! Mogu malo da pozdrave i sestru Grim…
Od celog sveta – baš su nas našli da zaje#avaju!
.
jungle queen
Sjajan tekst! Upravo si se dotakao cele te problematike, da ne kažem mentaliteta našeg balkanskog. Što se tiče mene, ja bih, zbog hrane i ostalih hedonističkih stvari da se vratim u Srbiju, a u Evropi da budem zdravstveno osigurana. 🙂 Idealno bi bilo, raditi u Evropi, a živeti u Srbiji. Nego, ne može i jare i pare, nažalost.
miodrag ristić
Kad god čujem onu priču kako je ovde dobro zezanje… Setim se „turizma“ iz Čaušeskovog vremena, kad su naše „baje“ išli tamo da se iživljavaju… Zemlje sa „dobrim provodom“ su dno-dna. Kad u nekoj zemlji više ne možeš ništa da radiš – preostaje ti samo da živ(otar)iš… Znam da nisi tako mislila, ali nisam mogao da odolim…
jungle queen
Shvatam apsolutno. Zapravo, mislila sam na hranu, muziku, opuštenost, a i svoji smo 🙂 Da se Srbi slažu međusobno ko što se, nažalost, nikad ne slažu, mnogo bi daleko dogurali. A, pošto smo takvi, da su nam stranci kao „rod rođeni“ e, onda i treba da dođu. Istinito i bolno. Iskreno, mislim da smo kao narod pre skloni da se uvlačimo u stranjska dupeta, nego da dignemo svoja i uradimo nešto.
Miodrag Ristić
Ili da prestanemo da verujemo u glupe bajke? Tamo gde se bajke završavaju život tek počinje:
„…živeli su dugo i srećno!“
(zato što su svako jutro ustajali rano, i radili naporno i vredno, istrajali kad je teško, vodili svoju brigu…
jungle queen
To, to 🙂
ТоМЦаа
Да ли сам паметнији од спам-робота? Да видимо… 🙂
Златна рибица је врло интересантан проблем. Толико је тешко пожелети праву жељу, добро је издефинисати, пронаћи оно право, оно што ће те погурати у напредак и помоћи ти да се извучеш из живог блата. Кад погледаш реално – нама као нацији (част изузецима који потврђују правило тј. генерализацију) ни сто жеља не би било довољно, увек би нам нешто фалило јер смо такви – навикли смо да се премало трудимо а да за узврат тражимо више него што заслужујемо. Тражимо пречице, а ходање линијом мањег отпора нас је и довукло овде где смо сада. И после су сви против нас, а ми бисмо њих све пригрлили у наш широки пријатељски загрљај, јер смо такви. All fun and no work… Одличан текст.
Miodrag Ristić
Nije toliko problem u željama, koliko u „podlozi“ za njihovu održivost. Nedavno su se zezali ovi momci za Njuza kako će svetski milijarderi da pohrle u Srbiju zato što (po rečima nekog našeg „ekonomskog stručnjaka“) ovde pare vrede tri puta više nego na drugim mestima. Šta bi ovde čovek radio da ima milijarde? Kao što su pričali za onog meksikanca „Šta je za njega par miliončića da kupi Telekom…“ Možda je i tako ali- koji će mu djavo? Ista stvar kao sa kućom u Ivanovu – lepa kuća, plac, džabe… Ali – šta će ti?
ТоМЦаа
Управо то сам и хтео да кажем, да би једна жеља, каква год она била, могла остварити сврху, потребно је да се и за то створи одговарајућа клима. А код нас те „климатске“ промене мало теже иду. Зато и нема смисла очекивати да ће једно чудо спасити све(т).
milja lukić
Šta će Lali taj stres? Odahnuo bi!
Neka nafta nekom drugom pa nek ga boli glava od razmišljanja šta da radi s tolikim parama od crnog zlata!
Sve mi je to bilo smešno, a u stvari… baš smo jadni!
Miodrag Ristić
Lale bi rekle: „Samo da se ne jedim mlogo“… Dobra je to filozofija – kad su čoveku pare u isključivom fokusu, nervira se u oba slučaja (i kad ih ima – i kad ih nema). Ne znam ko je to rekao, ali je mnogo dobro: „Pazite šta želite! Može vam se desiti da vam se želje ostvare.“
Dragana Amarilis
Za sada vodi spam-robot, videćemo da li ću uspeti da izjednačim!
Slažem se sa ToMCom, nama, a ni pomenutom nam predsedniku, ne bi pomogao ni pun ribnjak zlatnih ribica. I ja mislim da ni Anderden ni braća Grimm nisu za nas. Ja predlažem Tamni vilajet, sećaš se – ako uzmeš kajaćeš se, ako ne uzmeš, kajaćeš se ……
Miodrag Ristić
Nisam ti se ni zahvalio za Alex-ovu umotvorinu… Od kad sam to instalirao ne samo da nema više spama – već mi stižu samo inteligenti komentari…
A kad malo razmislim – naše IZVORNE bajke i jesu malo čudne?
Mahlat
Naravoučenije – ne pecati 😆
Miodrag Ristić
Naravoučenije – ne čitati bajke!
Deda
Ja bi moju ribicu ćutke pojeo, progutao i ola, nemam nikakvih misli, želja i slično ! 😛
Miodrag Ristić
Vidiš da sam već priložio i mašinu za mlevenje. Onako sve-sa-kostima – da se ništa ne baci… Bez šale, to sam čuo da je dobar štos: kad se kuva riblja čorba onaj „gustiš“ se lepo fino samelje i naprave se faširane šnicle… Prste da poližeš!
Exxx
Hmm, zlatna ribica
ja bih skuvao jednu dobru riblju čorbu 😉