– „Gde ono beše… Kako da blokiram spamera na tviteru preko telefona? Daj pokaži mi molim te…“
– „Ali tata! Pa nije valjda da to ne znaš? To je prosto, vidiš tu kod >follow< imaš ovaj mali boks sa trouglom, i onda…“
– „Pazi-majkumu! Ma znao sam da je tu negde, nego mi sve na ovom malom ekranu nekako zbrkano… Ej hvala ti puno, mnogo si mi pomogla. ‘Oćeš ja tebe sad nešto zauzvrat da naučim?“
– „Šta?“
. . .
Moja ćerka ima 12 godina i i tipičan je predstavnik svoje generacije. Radije pita Google nego roditelje ili prijatelje… Prijatelje? Bože sačuvaj! Ispasti glup u društvu je najstrašnija noćna mora svakog tinejdžera.
Da li samo tinejdžera?
. . .
Pre neki dan ista scena se ponovila po stoti put. Mladi dizajner iz tamo-neke-agencije šalje (verovatno prvi put) posao u štampariju. Veze s vezom nema. Možda je radio nešto na web-u, eventualno puštao neke svoje „umotvorine“ na digitalnoj štampi, ali zahtevi koji su se postavili pred njega na konkretnom poslu su pet svetlosnih godina daleko od njegovih sposobnosti i iskustva. Pokušam da mu objasnim šta je sve zabrljao, kako stoje stvari, i da mu ponudim pomoć. On promrlja neko nesuvislo objašnjenje svoje „zaboravnosti“ i obeća da će hitno sve da popravi…
I tu počinje haos! Umesto da je uhvatio papir i olovku i slušao kako mu korak po korak objašnjavam šta treba da uradi, siroma’ počinje da šalje mejlove. Sa istim uspehom kao kad bi Stivi Vonder rešavao rubikovu magičnu kocku uz pomoć treniranog nemačkog ovčara: – „Jel’ sada dobro? A sada?“
Av!
Na kraju, posle tri dana, potpuno izgubim strpljenje. Ispravim sve sam (da nebi propustio unosan posao), i kao i sto puta do sada, produžim dalje bez osvrtanja. Samo mi za trenutak padne na pamet kako je i taj momak nečiji sin. I kako ga niko nikada nije naučio jednu veoma važnu lekciju…
. . .
– „Vidiš srećo… Mogao sam ja to isto i sam da saznam. Čeprkao bih malo, potražio na internetu… Ali ovako je mnogo brže i lakše, zar ne? Treba ti samo delić vremena i energije koju bi inače uludo bacila. Zamisli da ceo život provedeš gubeći vreme na gluposti – umesto da prosto pitaš! Zašto je problem pitati nekoga ko zna da ti nešto pokaže- ili da te nauči? Čega se bojiš? Da ćeš dobiti manju ocenu?
Nikad ne možeš postaviti sva pitanja, ali ako naučiš da ih redovno postavljaš – manje ih ostane bez odgovora. Samo pitaj. I ne brini: možda će ti se ponekad neka budala smejati, ali to je mala cena…
Da ih prepoznaš i zaobiđeš na vreme.“
.
Sindža Mrsomud
Ma i moji bi pre otišli od kuće nego nešto pitali…
U stvari oni misle da mi gomilu stvari ne znamo, jer kada nešto kažem slučajno o nečemu usledi „Odakle ti to znaš??“ ili „Ti znaš ko peva tu stvar??“.
A radnici…. ja imam dvojicu i jedino što pitaju je kada će plata (mada znaju da je plata uvek 4. ili 5. u mesecu). A nešto drugo…. nikad…. dok ne zaseru nešto pa ne znaju da se izvade…. Tek onda vidim njihov mobilni na displeju svog mobilnog.
Valjda smo takav narod, šta li….
Mada…. iskreno…. nisam siguran da smo i mi bili bitno drugačiji. Svakako da jesmo, ali da li smo i mi bez srama pitali sve što smo želeli da saznamo?! Često smo to preskakali pa se dovijali okolo-naokolo ne bi li saznali sami pa to onda epohalno negde prokomenterisali.
Bar koliko se ja sećam….
Onda nije bilo Gugla ali enciklopedija, rečnika i žute i bele štampe jeste.
Ide to valjda s godinama.
Miodrag Ristić
Verovatno sam se trudio da potisnem situacije (kojih je sigurno bilo) kada me je neko ismevao zbog neznanja ili neiskustva. Ali stvarno ih se ne sećam! I dan danas idem naokolo i „njuškam“, propitkujem, često glumim mnogo veću neznalicu nego što stvarno jesam…
Jer koliko god da znamo – svi smo mi večite neznalice. To me podseti na jednu priču koju mi je ispričao deda kada sam bio klinac. Kaže: Leži neki premudri starac na samrti i grizu ga muve. Neka mlada snajka se sažali na dedu. Polije mlekom metlu, a onda njom isprska tavanicu. Muve odmah odu na plafon i ostave starca na miru. A on se ozari i kaže:
„Da sam maločas umro, ovo nikad nebi naučio…“
Dziadzojka
Jao čika Miko, kako je lepa ta pričica sa dedom, metlom i muvama.
Deca danas imaju tremu da pitaju i blam ih je da ne znaju. Meni se bar tako čini. Neka malecka iz komšiluka dolazi često da joj pokažem matematiku ili engleski… I čak kada nešto ne razume, ona kaže razume. Onda ne uradi zadatak kako treba. Opet ja kao objasnim, i opet sve super, dok je ne pitam nešto. E onda više ništa tačno ne odgovori, samo se smejulji kao da ju je sramota. Možda misle da se previše od njih očekuje, da nemaju pravo na grešku, da prosto moraju sve da znaju. Pa kao – naravno da mi je jasno, svašta.
Muke s decom… 😀
Miodrag Ristić
Što bi rekao prof. Bojanin – SVA deca su beskrajno znatiželjna, i upijaju sve kao sunđer – dok ne krenu u školu…
Nešto tu definitivno ne štima? Sama ta ideja da sve što je bitno piše u knjizi (a knjiga glupa i dosadna) izgleda potpuno promašuje cilj. Mojoj ćerki nedavno „kvrcnulo“ da bi jako volela da bude „forenzičar“. A onda je otvorila prvi put knjigu iz hemije – i odma’ je prošlo…
Marjan Paradoksija
Lepa pričica i lepo zapažanje! Ne samo pitanja, gubi se ljudski kontakt uopšte, malo po malo!
A to pretvaranje „znam“ i kada ne znam, to je delom zbog tog pomenutog stida, a delom i zbog nezainteresovanosti, linije manjeg otpora.
I ja kada klincima u školi nešto pričam, objašnjavam, hiljadu puta pitam je l jasno, i uglavnom bude „jasno“, a posle ispadne da nije! Retko neko kaže, Je l možete to ponovo da objasnite, ponovite!
Miodrag Ristić
Bio sam dva-tri puta u poziciji da nekoga treba da (organizovano) naučim nešto. Nisam imao problem kada se radilo o konkretnim, odmah primenljivim stvarima, koje se uz to mogu i da vežbaju (rad na nekim kompjuterskim programima, kasnije rad u proizvodnji ili u prodaji…) Pogotovo jer su „učenici“ bili vrlo stimulisani da ovladaju tim veštinama. Ali sam uvek imao problem kada sam pokušavao da „teoretišem“ i da širim priču. Što smo dalje od realnog života, što smo manje fizički/konkretno angažovani i uključeni, učenje je dalje od igre – a bliže maltretiranju.
To ja onako, laički…
Marko
Stručni ispit iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu…Čevrti ispit (mere zaštite na radu) Pismena tema: „Mere zaštite na radu u grafičkoj delatnosti“… Ako mozes molim te da mi kazes gde se nalazi ovo pitanje, jer ga u knjizi nema… Hvala puno
Miodrag Ristić
Papirne kopije sam podelio, a sve što sam imao je u fajlu:
http://deto.rs/za_ispit_iz_bezbednosti.zip
Preuzmi, raspakuj, – i probaj sa „find“ – verujem da ćeš lako naći…