ili: „Šta će biti sa nama kada se Evropa raspadne?“
Proces dezintegracije je počeo (da se ubrzava). Procurela je vest da se vode pregovori Nemačke i Francuske oko raspuštanja evrozone. Čak i ako je to samo probni balon – ideja da će uskoro fajront nam je sve bliža… I šta sad?
Čitao sam svojevremeno jednu knjigu koja se bavi tehnologijom analiziranja trendova. Relativno je lako ustanoviti „koji vetrovi duvaju“ – ali uglavnom verujemo da nam to ne znači mnogo, jer postoji svest da se njihov smer ili snaga mogu smanjiti (ili povećati) u svakom trenutku. Neko će uraditi nešto – i stvari će krenuti potpuno drugim tokom…
Ali to se, statistički gledano, veoma retko dešava. Jaki uticaji su najčešće stabilni, i traju godinama. Navodni „veliki preokreti“ su obično samo posledica dogogodišnjih tihih promena koje u jednom trenutku, eventualno malo pomognuti nekim „slabim“ uticajima – samo eskaliraju. U realnom životu ne postoji ništa slično pojmovima kao što su iznenadna „promena svesti“, ili sudbonosni „uticaj pojedinca“. Dokaz za to je da je uvek lako logički povezati uzroke i posledice. Ali tek POŠTO SE DESE.
Problem je samo u složenosti. Kao sa klimom. Model je poznat, svi parametri su tu, ali ih je toliko, da je sve to skoro potpuno neupotrebljivo. Ali samo ako želite DA ZNATE SVE u detalje. A šta ako vas zanima samo to da li će leto biti toplo, a zima hladna? Za to vam ne treba super-kompjuter, čak ni kalkulator. Takve stvari su skoro uvek – skoro iste.
Zaključak ovog, malo napornog, uvoda je da mi zapravo DOBRO ZNAMO odgovor na pitanje koje nas trenutno brine. Isto kao što pouzdano znamo da će sledeće zime temperatura i padavine biti u granicama stogodišnjeg proseka, ili da će ova astronomska godina trajati 365,25 dana +- neki minut gore-dole…
Dakle: „Šta će biti sa nama?“
Ništa!
Ništa što već nismo videli. Ništa – kao i uvek…
.
Sindža Mrsomud
Kada sam posle 5.oktobra došao kući (pravio sam i ja greške u životu), jedan komšija, inače vršnjak mog ćaleta a uz to okoreli „Miloševićev igrač“ me sutra ujutru pitao: „Jel’ Siniša, šata će sad biti s nama?“ A ja: „S kim vama čika Mi…?“ On: „Pa s nama što smo bili za Miloševića – šta će nama sada raditi?“ Rekao sam mu: „Ma ništa posebno, ne brinite se. Primaćete samo četvrtinu dosadašnje penzije i bićete u obavezi da 7 do 10 dana mesečno idete na neki društveno koristan rad. Znate ono – da čistite ulice, radite u bolnicama i slično“. Kada sam video da je čovek počeo ozbiljno da menja boju, shvatio sam da bi moja (pomalo osvetoljubiva-priznajem) zajebancija mogla da ima i kobne posledice i onda sam blago naslonio ruku na njegovo rame i rekao mu: „Ništa neće biti čika Mi…! I sutra će sunce izaći i sijati i zaći. I dan će biti isti kao svaki drugi. I onaj sledeći i sledeći i nadalje stalno. Jedni su otišli, drugi su došli a vi ste tu gde ste. Nigde (daledko) nećete otići. I ništa se neće veliko promeniti“. Umirio sam čoveka i on je spokojan otišao kući.
Tako je i bilo.
Tako je bilo i kada su godinu i po dana kasnije svi prešli na Evro (mada sam i sada ubeđen da je to bila pljačka milenijuma), a tako će biti i kada se Evro zona (neminovno) raspadne.
Šta je to bilo? – Ništa! Eto upravo tako.
Život ide dalje i dolaze nova „zaglupljivanja“ za kojima ćemo svi (neko manje a neko više) svesno ali i nemoćno ići.
„Odlazi cirkus iz našeg malog grada
širokim drumom što izlazi na most.
Odlazi cirkus i ja se pitam sada
ko je domaćin, a ko je bio gost…
Odlazi cirkus, za sve je bolje tako,
mnogi su predstavu shvatili dosad.
Nove pajace će masa naći lako,
jer drugi cirkus će doći u naš grad“
http://youtu.be/6dC-qUHVgTg
Miodrag Ristić
Slažem se potpuno. Mada je tema beskrajno interesantna, i strašno je čudno kako smo to „slepi kraj očiju“ da vidimo čak i one najkrupnije trendove koji DECENIJAMA upravljaju našim životima. Priča mi pre neko veče prijatelj koji 30 godina saradjuje sa jednim institutom u Parizu, koliko se taj grad promenio poslednjih decenija. Grad svetlosti i elegancije postao je je „casual“ u svakom mogućem smislu. Istu stvar možeš da vidiš kad pogledaš svoje porodične fotografije trideset-četrdeset godina u nazad. Moj deda je bio predradnik u fabrici obuće a oblačio se elegantnije nego što se danas oblače ministri (?!) Ali na SVIM starim fotografijama vidiš da smo mi danas u odnosu na njih banda odrpanaca, praktično bez ikakvih manira ili ugladjenosti. A šta u stvari znači taj (globalni) trend? Da li je to samo logičan prizvod tržišne logike „proizvodi jeftinije i masovnije – pravi veći profit“? Ili logike o „kreiranju tražnje“ koja zadovoljava „tehničke zahteve“ za ostvarivanjem takvog cilja? Čitam ovih dana Pupinovu autobiografiju i uporedjujem svet u kojem je on živeo sa našim. U njegovo vreme (a nije bilo mnogo davno) se smatralo da obrazovan čovek BILO KOJE STRUKE treba da poznaje klasične jezike i književnost, umetnost i filozofiju, i čitav niz drugih stvari koje su u medjuvremenu „puštene niz vodu“. Znači ne treba da budeš Baba-Vanga da bi pogodio da će naši praunuci nositi nekakve poliesterske kese umesto garderobe, a da će iz škole izlaziti kao veći kreteni nego što su pre školovanja bili (jer su obe stvari ključne za povećanje profita).
A gde smo mi u svemu tome? Naši blogovi sa nekoliko desetina dnevnih poseta samo unose šum u globalno javno mnjenje, isto kao što naša politika samo statira u globalnim tokovima. Zvuči kao beznadežna stvar? Osim na nivou pojedinca. Svako može sa svojim životom šta god mu je volja.
Ako stigne da se toga seti.
Sindža Mrsomud
Mislim da se kapitalističko (ili kako bi ga već mogli nazvati) društvo našlo na rubu propasti jer je nekada SEM PROFITA mislilo i na mnoge druge životne stvari, a dosta od toga si i ti nabrojao.
Danas je ostao SAMO PROFIT i NIŠTA VIŠE!!
Nema više ni jednog segmenta ni u najrazvijenijim zemljama (sem MOŽDA?! Norveške ili Švedske, a i to je pod velikim znakom pitanja) koji razmišlja o bilo čemu drugom sem jeb…. profita.
Svugde, na svakom mestu, bez obzira na cenu i posledice!
Kada si spomenuo Pariz, kada sam prvi put bio u Parizu (pre 3-4 godine), po povratku su me svi pitali: „I, kako je?!“ Svakom sam rekao: „Ne kažem da je ružno, ali u svakom slučaju ništa posebno!“ I ne znam zašto se zove grad svetlosti, kada (po meni) tu titulu pre treba da dobije…na primer… Berlin, koji je na mene ostavio veći utisak (i još neki kao Barselona….). Ja ne znam šta je u pitanju. Da li to što je to bila klinačka želja pa sam sad „veliki“ za neka ushićenja, ili to što na TV sve izgleda nekako lepše i veće nego uživo, ili se taj grad (a i drugi) nekako otrcao.
Isto je i sa nama. Neko će reći – to je moda, sada je drugačije!
Ma nije – sve se, pa i mi pomalo, baš otrcalo.
Sindža Mrsomud.
Marjan Paradoksija
Baš tako ispada – ništa se novo neće desiti, život će nastaviti svojim tokom. Mi nismo u „toj“ Evropi, mi živimo pored nje, pa kad se raspadne, nastavićemo isto tako. Neko će biti tužan, neko srećan jer je znao i pričao da komšijina krava nije baš zdrava, da komšija oće tim mlekom da nas otruje! Pa ako mi je, i neka mu je!
Suštinske promene su retke! A nije ni čudo što se Evropa raspada, jer smo se mi njojzi približili. Takvi kakvi jesmo, naviknuti da trulimo i raspadamo se, da ne negujemo zdravo tkivo i sami sebe bodemo rdjavim ekserima!!!
Miodrag Ristić
Sve je to samo stvar perspektive. Kad gledaš na nekom dnevnom planu se dešava svašta – afere, izjave, skandali, dogadjaji, najave… Kad malo udaljiš fokus (npr sa „rezolucijom“ decenija) sve one „bure u čaši vode“ postaju potpuno beznačajne, kao i većina aktera. A tek kad sve posmatraš iz neke stogodišnje perspektive – čitave oblasti ljudskog delovanja (npr politika) postaju potpuno besmislene (štetne?) – a iz svega ostalog može se probrati tek šaka nečega što nosimo kao zajedničko nasledje… Zaludan posao?
Povlači mi se jedna bizarna ideja nedeljama „po džepovima“ – i jedva sam odoleo napasti da je pretvorim u post, jer bi verovatno izazvala bezvezne komentare. Povodom one Madjarske inicijative o popravci zakona o restituciji, palo mi je na pamet zašto se taj „legalizam“ nebi malo produbio. Da se vrati Dahijama i Porti sva ona imovina i sva prava koja su im po Šerijatu pripadali pre nelegitimne pobune pod Milošem? Ili da se Vlaškim starosedeocima vrati sva zemlja koju su Sloveni uzurpirali? Možda porodica Anjeli može da traži zemlju u Kragujevcu ako dokaže da im je neki čukun-čukun-pradeda bio legionar u Donjoj Meziji za vreme Hadrijana?
Ali kad udješ u one kripte u Viminacijumu – sve dobije novi ugao…
–