Brodolomnik

posted in: Fikcija | 9
 
Dopisnik Tanjuga iz Vranja javio je da je svetlosna lopta na nebu, večeras u 19,32 minuta primećena u nekoliko mesta u tom delu zemlje. Svetlosno telo je velikom brzinom preletelo nebo, a potom se osetila snažna detonacija… (12. novembar 2010., agencija FoNet)
 
kuzman i damjan
 

Kretao se sa mukom izmedju kržljavog rastinja koje ga je šibalo po licu i rukama. Sat je ostao u olupini, kao i sve ostalo… Bio je sam, gladan i umoran, ali mu je najviše smetalo to što je potpuno izgubio predstavu o vremenu i nije mogao da odredi koliko je prošlo od udesa. Ništa ga nije bolelo, ali se dobro sećao da se probudio iz nesvesti.  To znači da je sigurno pretrpeo šok. Posledice?  Pokušavao je da se priseti važnih i nevažnih dogadjaja iz svoje prošlosti, dalje i bliže, i sve je naizgled bilo tu. Osim vremena…

Iza nekog malog šumarka pojavila se prva usamljena kućica na prilazu raštrkanom planiskom selu. Oronula i verovatno davno napuštena jer nije gorelo svetlo, niti se vio dim iz odžaka. Vreme je bilo lepo ali  noć je bila hladna i morao je negde da se skloni. Vrata su začudo bila otključana i otvoriše se lako uz škripu zardjalih šarki…

– Prijatelju? Brate? Koji si? Udji, udji dobro mi došao… Na ovaj dan. Tako si me obradovao! – začuo se škripav i promukao glas. Putnik je tek tad je shvatio da u kućici, koja je zapravo imala samo jednu prostoriju, sedi stariji čovek. Na stolu je bilo nešto mesa i hleba, tanjir sa žitom – i SLAVKA SVEĆA.

Putnik-namernik zbunjeno ispusti krik straha koji zamre u mukloj praznini prostorije. Dok je ukočen stajao na vratima čovek mu pridje pipajući po mraku i steže mu ruku, grleći ga i ljubeći tri puta…

– Prijatelju, namerniče… Ne usteži se ništa – ma dobro mi došao… Danas mi je slava, Sveti Kuzman i Damjan. Neki zovu i Sveti Vrači, vidiš… – starac upre prstom prema zidu na kome je visila jeftina zastakljena ikona.

– Nego sav si se smrzao, ruke i obrazi ti hladni ko da krvi nemaš, pridji do peći tek što se zagasila, evo privuci ovu stolicu malo da se zgreješ, evo sad ću ja da raspalim opet vatru.. Za čas ću ja to..  Ne, ne! Čekaj! O bože gospode, pa ja sam skroz podivljao! Neka me bog ubije, kako sam sve zaboravio… Pa osnovni red… – starac brzo skoči do stola i prihvati tanjir sa žitom dok je drugom rukom pipao tražeći kašičicu, i prinese brzo do gosta koji je i dalje stajao kao skamenjen.

– Ajde uzmi malo se posluži, valja se. Donese mi jutros komšinica… Ne ova Nata oštrokondja, nego Milena… Druga kuća niz potok. Zlatno dete, išla nekad sa mojom decom u školu. Ona mi se jedina nadje, ponekad, inače sedim tu tako sam u mraku…

Starac je pričao kao da je najednom pokuljala bujica reči iz njega, a istovremeno je mehanički radio spretno oko stare metalne peći i za čas se začu pucketanje vatre, a prostoriju ispuni prijatan miris borove smole. Dohvatio je zatim, nežno kao da je miluje, flašu sa police iznad peći i stavio je na sto  ispred neočekivanog gosta, koji se samo skljokao na ponudjenu stolicu.

– Prijatelju! Molim te – nemoj da se ljutiš. Sipaj sam, ja uvek prospem. Znaš, od kad sam sahranio ženu, nema ko da brine o meni. Slabo i jedem, a kamoli da pijem lekove… Ugasio mi se vid pre godinu-dve dana. Ili više? Ne znam da ti kažem, ne brojim. A sad nemam ni šta: dan, noć – sve mi isto. Zima – leto, to još i primetim, al’ da ti kažem – više ni nemarim. Sedim tu tako k’o pas i čekam svoj red… Ali baš si me obradovao! Nemaš pojma koliko…

Neznanac uzdahnu i pusti neki čudan piskav glas, osvrćući se neprijatno oko sebe…

– A ti prijatelju…Ti ne govoriš? Ne, ne zameri molim te, ništa ja… Ma samo da te nisam uvredio? Svako ima svoju muku. Ne zameri molim te. Nema veze – ja pričam za dvojicu… Dodje mi neki put žao Milisava… To nam je poštar, znaš. Kad dodje da donese penziju – vidim da bi je najradije ostavio pod kamen, sve nešto žuri… Ma dobar je Milisav, samo svi smo ti mi ovde, ovo malo što nas je još živo – ko’ neki panjevi… Truli panjevi…

Uzdahnuše obojica.

– Radiš tako celog veka nešto. Izrodiš decu, boriš se i nosiš sa životom… – starac drhtavom rukom prinese čašicu ustima i otpi gutljaj, pa nastavi: -…a onda deca odu, snaga ode, žena ode, vid ode, prijatelji…Jedan po jedan… I šta? Ostaneš sam.

Starac uzdahnu duboko, i kao da mu nešto puče u glasu:

– Kao neki BRODOLOMNIK na pustom ostrvu…
.

Slični postovi:

9 Responses

  1. Miodrag Ristić

    Hvala svima! Pokušao sam da vas dezorjentišem, zbunim, da okrenem na ironiju… Iskoristio sam i meteor, navodne vanzemaljce… Ali ništa nije pomoglo.

    Niste se dali prevariti.

Leave a Reply