.
Na jednom forumu pronašao sam informaciju o pokretanju peticije za zabranu plastičnih kesa u Srbiji. Link je vodio ka sajtu posvećenom istoj ideji, i sve bi bilo super da poslednji datumi u vezi sa tom temom nisu- iz decembra prošle godine.
Izgleda da ekologija i nije main-stream ideja, bar ne na ovim prostorima? Moj problem je što se vrlo dobro sećam vremena kada si na manje-više svakoj većoj bari, kanalu ili rečici na 5-6 kilometara od centra Beograda mogao da se napecaš ribe (na većini – i da se okupaš!). Bilo je to pre samo 20-tak godina. Sada čak i ako (slučajno) uhvatiš nešto, TO NEŠTO ni slučajno nebi smelo da završi u tanjiru (rizici po zdravlje se kreću u rasponu od malignih tumora do genetskih mutacija).
Najlonske kese, dakle ostaju da „cvetaju“ po drveću, a PET-ambalaža će i dalje da „ukrašava“ vodotokove, polja, dvorišta… U stvari – SVE gde je „ljudska noga kročila“ već je pokriveno ovim tragovima civilizacije 21 veka…
.
Najlonske kese, dakle ostaju da „cvetaju“ po drveću, a PET-ambalaža će i dalje da „ukrašava“ vodotokove, polja, dvorišta… U stvari – SVE gde je „ljudska noga kročila“ već je pokriveno ovim tragovima civilizacije 21 veka…
Ovo što vidite je naš skroman doprinos ovom problemu: Eco-program reklamne ambalaže, kese izradjene od recikliranog papira (bez plastifikacije), potpuno razgradive, štampane ekološki neškodljivim bojama i uz upotrebu ekoloških pomoćnih hemijskih sretstava. Sigurno neće zameniti tone najlona koji svakog dana završe svuda oko nas, ali mi smo toliko mogli da uradimo…
Šta bi bilo kada bi SVI uradili bar onoliko koliko mogu?
.
Ostavite odgovor