ili – Nonsens kao tržišna sudbina
Zašto su gluposti popularne? Zašto je mnogo viralniji snimak plavuše koja pokušava da uparkira auto, nego direktno obraćanje najumnijih ljudi današnjice? Milioni dolara troše se svakodnevno da bi se proniklo u prave potrebe i najskrivenije želje potrošača, a zatim se snime reklame koje kao da je osmislila gomila pijanih ili naduvanih (možda i malo retardiranih?) tinejdžera…
Odgovor je toliko očigledan da prosto boli:
„Potrošači su glupi kao tocilo!“
Nisu naravno svi glupi, ili bar ne sve vreme, ali statistički gledano (u proseku) – na tržište možemo da gledamo kao na azil za mentalno retardirane. Kako je to moguće? Kako to da isti oni ljudi koji u svojoj „proizvodjačkoj funciji“ imaju znanje i i inteligenciju potrebnu da se ode na Mesec – na povratku sa posla iz supermarketa ponesu kući pastu za zube koja obećava da će ih izbeleti za 7 dana?
Vans Pakard u svojoj knjizi „Skriveni ubeđivači“ spominje ispitivanje pokreta očiju kupaca, i navodi da je stanje u koje upadaju pred nepreglednim gondalama hipermarketa najsličnije snu. (A ona hipnotična muzika koja se čuje u supermarketima – hm, možda ima nešto i u tome?). Postoje i lakše prihvatljiva objašnjenja. Prvo i najočiglednije – veliki deo marketinga se zapravo ni ne obraća onom budnom svesnom delu nas. Verovatno postoje ljudi koji sve svoje potrošačke odluke donose 100% racionalno. Sigurno se vešto kriju i pretvaraju pošto su u velikoj opasnosti. Kada bi naučnici otkrili takve primerke ljudske vrste – odmah bi ih smestili na počasno mestu u nekom zoološkom vrtu kao najredje žive organizme na svetu.
„Ali, ali, ali…“ – Čujem neke uvredjene unezverene glasove: „Ja uvek u kupovinu nosim sa sobom spisak…“ – A šta će vam spisak? Koliko nam zapravo stvarno treba, i da li takvo pitanje uopšte ima smisla? Gde je granica izmedju tzv. „racionalnog potrošača“ (što je nonsens samo po sebi) i onih bolesnika koji se hrane iz kontejnera u koje supermarketi bacaju hranu kojoj je istekao zakonski rok. Granica je očigledno individualna/grupna – povučena na imaginarnoj povelji o „društveno prihvatljivom ponašanju“. Što znači da svaka javnost ima svoje sopstvene kriterijume. Sve je to u suštini duboko iracionalno – ono što veoma skromno i štedljivo po kriterijumima jednog američkog penzionera, potpuno je nemoralno čak i za najbahatijeg somalijskog rasipnika.
Duboko promišljanje i analiza uporednih karakteristika nekog proizvoda poput higijenskih uložaka, definitivno je pre simptom neke mentalne bolesti – nego znak racionalnog ponašanja. A šta ćemo sa profesionalnim „korporativnim“ kupcima? Njima je u opisu radnog mesta (referenti nabavke, preduzetnici itd) da svoje kupovine obavljaju po „ček-listi“? Koliko je njihov „naučni“ pristup kupovini – zaista racionalan? Zar i oni ne kupuje pre svega one neiskazive stvari kao što je sigurnost, poverenje, kreativnost… Na kraju ispada da je dobar deo teških procedura samo teška racionalizacija, baš kao i kuponi za popust.
Ako želite racionalan odgovor – prihvatićete da je sve to samo kolateralna posledica savremene razvijene tržišne ekonomije, koja bi bez prekomerne potrošnje bila u daleko strašnijoj krizi nego što je sada. To nam na žalost neće mnogo pomoći da objasnimo psihološki mehanizam koji sve to pokreće. Još manje će nam dati odgovor na pitanje – gde se (i kada) sve to završava?
Nedavno sam na nekom kablovskom kanalu gledao deo emisije o sakupljačima. Jednog sam poznavao kao dete. Živeo je istoj ulici kao moji deda i baba. Čovek je po ceo dan preturao po kontejnerima i donosio kući sve korisno i upotrebljivo što bi pronašao. Svake 2-3 godine poslali bi kamione koji bi odneli stotine kubika djubreta koje bi on u medjuvremenu nakupio. Nesrećni čovek bi zatim proveo neko vreme u nekoj ustanovi zatvorenog tipa. Na kraju bi ga pustilii – a onda sve iznova…
Nama klincima je njegovo dvorište bilo beskrajno interesantno. Čega sve tu nije bilo: starih časopisa i stripova, igračaka, razne gvoždjurije i tehnike… Kroz dvorište su vijugali zasvodjeni prolazi, kao katakombe, ispod kamara stvari nedokučivog porekla i namene… Kao nekakav ludi Diznilend! Naravno, odrasli su se jako ljutili kad smo se muvali tuda: „Hoćete da vam se sruši svo to djubre na glavu, i da vas žive sahrani? – Mi bi dobili batine, a čiča bi ponovo morao da skuplja sve od početka…
Ne znam zašto sam vam ovo pričao…
A možda i znam – samo neću da vam kažem…
Mahlat
„Potrošači su glupi kao tocilo!“ Amin!
… i onih bolesnika koji se hrane iz kontejnera u koje supermarketi bacaju hranu kojoj je istekao zakonski rok“
Molim da mi se prevede – zašto si ljude koji se snabdevaju u kontejnerima nazvao bolesnicima i otkud ti ideja da supermarketi tamo bacaju hranu kojoj ističe rok?
U supermarketima nikada ne istekne rok, uvek se preštampa, videla svojim očima, od onog zamrznutog povrća prave rusku salatu, itd… Sve češće dobijam usmrdelo meso i imam nagon da ih gadjam i tako…
NO daj objašnjenje za ono “bolesnici“
Miodrag Ristić
Nisam mislio na „gradjane Romske nacionalnosti“ kako ih cinično nazivaju oni isti aktivisti i predstavnici odgovarajućeg mistarstva koji su im nedavno držali predavanje „Kako prepoznati bezbednu hranu iz kontejnera“… Mislio sam na onu Američku anti-kozumerističku sektu koja se tako hrani iz principa (nisam čuo da ih ima već i kod nas?) Ali kao što sama kažeš – mala je šansa da se kod nas pojave.. Nije da njihove ideje nebi pale na plodno tle, ali bi imali suviše oštru i brojnu konkurenciju…
nenad nikodijevic
Zaglupljivanje ljudi koje se na različite načine zadnjih decenija sprovodi preko mass media ima kao krajnji cilj jednu stvar: potpunu kontrolu nad ljudima i njihovim životima. Vaše je samo da radite kao mašine, da živite kao mašine i trošite kao mašine a naše je da mislimo. Svetska elita pravi svet po principu 4 klase: Klasa filosofa (mislioca) -svrha kontrola i upravljanje svetom, klasa trgovaca ( bankara )- svrha stvaranje zavisnosti i robovlasničog odnosa prema četvrtoj klasi i akumulacija ogromnog bogatstva za filosofe, klasa vojna ( čuvari ) svrha čuvanje filosofa i bankara, i u pokornosti držanje četvrte klase i na kraju klasa robova ( radilice, potrošna roba) svrha raditi, raditi i samo raditi i trošiti, toršiti i trošiti.
Guru
@ Miodrag
Reklame su onakve kakav je budžet, nerijetko su i plod mašte gazdine žene pretočene u akciju u nekoj opskurnoj agenciji koja mora da radi bilo šta samo da opstane. To je deo tržišne privrede, nema to veze sa intelektualnim sposobnostima potrošača. U B2B je proces nabavke povezan i sa ciljevima kompanije, ponekada i sa moralom ljudi u nabavci, vlasnik jedne firme mi je jedared rekao da je B2B marketing odavno savladao, ponudi lovu onome ko ima uticaj u nabavci i uvijek dobija na tenderima. hehehe 😉
U suštini racionalni možemo da budemo u kognitivnoj fazi, kada dođe do konativne faze teško je biti racionalan. 😉
@ Mahlat
Istek roka u supermarketima je ogroman problem i čini mi se ponekad da to neće stati dok se neko ozbiljno ne otruje. Ja sam radio u maloprodaji i moram da kažem da to nije politika u METRO cash & carry i INTERMARCHE gde sam ja radio, ubijeđen sam da to nije politika nijedne kompanije već pokušaj ponekog karijeriste i uplašenog prodavca da prikrije svoj javašluk. To je stvarno ozbiljan problem i to treba prijaviti tržišnoj inspekciji kada se primijeti, mada nisam siguran da će to da riješi bilo šta kada bolje razmislim. Možda bojkot ili pisati na blogovima o tome, stvoriti pritisak javnosti?
Miodrag Ristić
Ovo za profesionalne kupce (sa takvima pretežno radim) – zaista mislim. Mi smo odavno prestali da se pojavljujemo na tenderima (iz razloga koji si objasnio) ali zato uspešno radimo sa privatnim i STRANIM kompanijama. I to ne zato što smo „najpovoljniji“ u onom banalnom smislu, već zato što se trudimo da izgradimo veliku sliku (u kojoj je cena samo jedan „detaljčić“).
Generalno je kod nas problem što postoje dve paralelne ekonomije – jedna „prava“ tržišna, i ona druga – koja je smesa partijsko-kumovskih aranžmana i bog-te-pita kakvih dilova, gde se lavovski deo drušvenog bogatstva tretira kao neki ratni plen. Posebna nevolja je u tome što ova prva više ne može ovu drugu da nosi na ledjima… I sada se silom prilika sve meša i prerpliće tako da više ni bog ne može da raščivija šta je šta..
Sanjin
Možda je rešenje u većim pravima “Udruženja potrošača“. Naime, moj prijatelj se u Ljubljani loše proveo kada se “slučajno“ pogrešno parkirao. Odmah je naišla neka grupa građana (penzionera) koja mu je na točkove stavila neko gvožđe blokiravši mu točkove i odmah su zvali policiju. Kada bi Udruženja potrošača to mogla da urade i u supermarketima to bi bilo sjajno. Ovako i kad pozovete tržišnu inspekciju uvek vam nekako ostane gorak ukus u ustima da su se oni već “nekako dogovorili“.
Potrošačko društvo, po meni ne dolazi od želje da se nekom vlada, već od pohlepe.
Miodrag Ristić
Ta reč (pohlepa) je vrlo zgodna za manipulaciju. U njoj se sažima sve ono dobro – i sve ono loše u tržišnoj ekonomiji. Ako prepustite sve pohlepi neko će se na kraju otrovati. Ili neće? To bi bio vrlo loš marketing zar ne? Pa opet – ako se dovoljno zaradi – mogu se kupiti mediji, inspekcije, sudovi… Onda možemo da (se) trujemo do mile volje? A opet – ako pohlepu potpuno stavimo u fioku – i zatrpamo je sa nekom SUPER-državom u kojoj će sa svih strana da vrebaju neki strašni i sitničavi zakoni, ogromne inspekcije, drakonske kazne – na kraju ćemo dobiti sistem u kome niko neće da rizikuje da radi bilo šta (osim nadziranja drugih). I šta onda kad se pohlepa sa tržišta preseli U DRŽAVU ? Čini mi se da tek onda imamo VELIKI problem.