Karirana papazjanija sa šljokicama u saftu

(Za one slabije načitane „papazjanija“ je neko sirotinjsko jelo od „svačeg promešanog“, ali se upotrebljava i kao posprdan epitet za modne i druge kombinacije zasnovane na slobodnom ili haotičnom uparivanju neuparivih elemenata )

Na ovom blogu još jedino nedostaju kulinarske i modne teme. Cenim da će ovaj post da popuni tu prazninu. A neka velika praznina je pukla i zjapi, kao ogromna crna rupa koja preti da nas sve usisa u ništavilo…

Nije da nema tema za blog – naprotiv: Ministar ukida jedne i najavljuje druge subvencije, nekakav „lifestyle“ postoji i u Srbiji, Coca-Cola zapošljava blogere, čak se i Tadić ko-fol-zaposlio, u komšiluku hiljade ljudi svakog sata lajkuje stranicu podrške kretenu koji pozdravlja ustaškim pozdravom… Ništa od toga me nimalo ne inspiriše. Osim možda „Coca-Cola“ teme, ali sam nažalost baš pre neki dan potpisao za „Pepsi“…

Moda

E to je već mnogo inspirativnija tema. Nije da znam nešto o tome, ali taj detalj mi ne smeta ni kad pišem o ekonomiji, politici, ili bilo čemu drugom. Nekad se govorilo za novinare da su svestrane neznalice, a blogeri su tu stvar samo dodatno unapredili. Lično smatram da je rodonačelnik modnih-blogova Bora Đorđević u jednom stihu rekao sve što ima da se kaže na tu temu za ovo podneblje. Mislim naravno na onaj čuveni stih: „Sve se seljanke – utegle u helanke“…

Pošto naravno moram nešto i da dodam, setio sam se nesrećnih Kineza, buvljaka, i šoping molova. Moguće je da će kao posledica epidemije „fiskalitisa“ Kinezi masovno napustiti Srbiju. To će drastično izmeniti modnu scenu kod nas. Već dugo u većini naših gradova i sela postoje samo dva načina da se obučete/obujete. Da kupite direktno od Kineza, ili od „brendiranih“ posrednika. Mislim naravno na brend-šopove po tržnim centrima gde je roba takođe kineskog porekla, ali upakovana u svetske „robne marke“. Zanimljiv paradoks koji upada u oči je da su oni koji su se do sada oblačili na buvljacima ili u kineskim robnim kućama, često izgledali „ispeglanije“ i „sofisticiranije“ od onih sa dubljim džepom. To je zato što modna industrija sa zapada, u besomučnoj poteri za profitom, već godinama forsira dronjavi „casual-look“.

Tako da kad odu Kinezi – čak ćemo i da izgledamo kao sirotinja…

Hrana

Sa druge strane – gladni biti nećemo. Sasvim drugo pitanje je šta ćemo jesti, i kojoj meri će te namirnice biti genetski modifikovane, ili otrovane na neki drugi način. Statistika nas ionako uverava već godinama, da se u proseku vrlo nezdravo hranimo. Statistici ne verujem ništa (to su oni isti koji od mene traže da im svake godine kažem koliko TONA vizit karti sam štampao prethodne godine). Ali ono čemu treba verovati je letimičan pogled na školsko dvorište. Gomila debele i trome dece.  Previše slatkiša, Koka-Kole, hamburgera…

Nisu ni lokalne varijante mnogo zdravije. Pekare niču kao pečurke, takođe i razne druge varijante brze i nošene hrane „za prezaposlene“. Toliko smo u „mašini“ da možemo samo da se „hranimo mašinski“.  Istovremeno smo većinski nezaposleni (ali to je suviše paradoksa za jedan post)… Svo to ludilo u kome se hranimo da bi mogli dalje da radimo, i radimo da bi mogli dalje da kumzumiramo – ubrzano stvara buduće invalide, srčane bolesnike, dijabetičare, neurotičare… Bolesne ljude za bolesno društvo.

Uvod, razrada… Zaključak?

Jedemo i pijemo  junk-food, oblačimo se u dronjke i krpe napravljene od reciklirane pet-ambalaže i genetski modifikovanog pamuka. Sasvim u skladu sa političkom, ekonomskom, kulturnom, i svakom drugom situacijom. Praktično – smeće je naš habitat, i živimo u postapokaliptičnom svetu u kome su futuristi ostali bez posla…

A gde su one šljokice iz naslova? Stvarnost je toliko odurna, da nam je kič od životne važnosti. Neko pametan je kič definisao kao „bezrazložnu veselost“.  Pa evo – nadam se da ste dobili svoju dnevno dozu iste. A ako sam omanuo – pokušajte na twitteru, facebooku ili nekom sličnom mestu. Tamo sve vrca od humora i vickastosti!  Ili ako ste baš „retro“ možete pokušati sa kablovskom (pa čak – i običnom?) televizijom. Toliko se ljudskog duha prosipa zaludno, da ponekad pomislim kako bi rešili problem gladi u svetu, samo kada bi umesto da bacamo aforizme i gegove – sadili krompir. Naravno – samo se zezam, očigledno nama nije toliko loše…

A i Veliki Brat nas voli…

(Za one slabije načitane ne misli se na „onog“  Velikog Brata, nego na imaginarni lik iz knjige „1984.“ koju je neki krelac napisao početkom prošlog veka, i  manje-više pogodio u kakvom čabru ćemo danas živeti. )