Kriza krizi krize rep

posted in: budućnost, pametovanje | 0

Sigurno ste pročitali bar neki od milion članaka na temu „nove realnosti“ ali ništa ne brinite. Ovo moje kratko pisanije nije tome ni nalik. Ako ste fascinirani promenom promene radi, bolje otiđite u neki 3D cineplex (čim se ponovo otvore), ili odigrajte jednu od ovih novih igrica koje se temelje na realnosti realnijoj od stvarnosti. Lično spadam u generaciju koja je tu vrstu radoznalosti prevazišla praveći kule u pesku. Promena je zapravo toliko neminovna i predvidiva da je skoro već postala pomalo dosadna.

Ukratko – većina stvari prosto nije stvorena da traje. Više ili manje spektakularno, tek sve ima svoj kraj, uključujući i nas same. Jedino što nam u tom smislu ponekad nedostaje je neka vrsta ankera. U svetu koji se oduvek i zauvek kruni i nestaje pred našim očima, svakome od nas je potreban bar neki PRIVID oslonca. Uvek kad nam počne da klizi tlo pod nogama, ili nas neka bura oduva, instinktivno tražimo neki svetionik ili jarbol u daljini, da bi mogli da kažemo sami sebi: „Dobro je. Nije nas mnogo odnelo…“

Tome donekle i služe priče o promeni paradigme, novoj normalnosti ili kako su već krstili ovu aktuelnu verziju mement mori. Ali što bi rekao jedan naš košarkaški trener: „Sve je to normalno…“ Nego, gde ova priča uopšte vodi?

Ovo je zapravo ispovest.

Onome koga se (eventualno) tiče. Ako uopšte ima takvog, u šta sve više sumnjam.

U vezi ove poslednje krize prošao sam kroz nekoliko faza. U prvoj sam želeo da učinim nešto korisno, da pomognem nekom neodređenom čoveku u nevolji, pa sam čak malo pravio i jutjubera (tj. budalu) od sebe. Da bih potom nastavio to isto ali malo anonimnije i konstruktivnije, u okviru onoga u šta se stvarno razumem. Zatim sam shvatio da su moje glavne odgovornosti već jasno određene (prema porodici, zaposlenima, itd.) te sam se potpuno usmerio na taj zadatak. Što rekoh nedavno jednom prijatelju – iskoristio sam sve trikove koje znam, a izgleda ih znam više nego dovoljno.

Kao posledica toga, iz psihoze zasnovane na očiglednom (da nećemo imati dovoljno posla), izašli smo već početkom maja sa boljom situacijom nego što je odavno bila. Ako izuzmemo sitnicu da nas početna psihoza i dalje ne napušta. Razlog za to je opšta obamrlost, jalove priče, usiljen humor, trulo politikanstvo… I sve ostalo na šta bi trebalo da smo odavno navikli.

Samo što se NISMO navikli

Radim svoj posao, hladno i proračunato, kao neka paklena mašina. Fokusiran. Izolovan i izdvojen od mora gluposti i čamotinje koje me okružuju. Morao sam da batalim neku grupu za samopomoć preduzetnika jer me je preovlađujući ton razgovora počeo užasno da opterećuje. Prezirem kmezavost. Slično je i sa političkim temama. Pratio sam do nedavno ravnopravno i levu i desnu stranu priče, ali je moj utisak da su obe u vrlo lošem stanju. Ideje su im toliko sveže da ih je već malo uhvatila paučina. Promenio sam zatim čak i neke navike, zamenio sam kafu i pivo – čajem i sokovima. Detoksikacija. Umesto da mi padne raspoloženje, posle iznenađujuće kratkotrajne krize, ono je skočilo. Kao da sam progledao. Bar na jedno oko 😉

Ipak, postoji jedna stvar koja mi malo sreću kvari – socijalna distanca. Ne ova debilna sa medija, koju ionako niko više ne poštuje, već ona stvarna. Ona do koje su me ova novoprobuđena proaktivnost i detoksikacijom izazavana budnost spontano doveli. Iako se lično i poslovno osećam bolje nego ikada, kao da je cena za to neka vrsta usamljenosti. Odjednom mi je savršeno svejedno šta ljudi misle ili rade, osim ukoliko to što rade nema neke direktne veze sa mojim poslom . Što reče Žižek: „Čovečanstvo je ok, ali 99% ljudi su dosadni idioti“ (ili već tako nekako). Mislim se – šta li je tek Aristotel o tome mislio? U njegovo vreme su čak i kraljevi čuvali koze i fakultativno pljačkali putnike namernike…

Poenta?

Bilo bi lepo da je sve kao pre. Ali nije. Nikad. Pa čemu onda sve ovo? Pa eto recimo – trebalo je da napišem bilo šta da bih sklonio onaj prethodni post sa vrha strane na blogu. Ili da bih prekinuo neprijatno ćutanje na mrežama (jer ne stižem ništa od posla)…

A možda i nisam baš morao? Šta vi mislite o tome? Ili o bilo čemu?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.