Mešalica

– Slušaj, sine… Sada si već dovoljno odrastao i došlo je vreme da porazgovaramo kao muškarac sa muškarcem. Uh! Znaš – moram da ti objasnim neke muške stvari…

Otac napravi značajnu pauzu brišući znoj sa čela, pa nastavi u istom tonu:

– Vidiš, stvari stoje ovako – ako želiš da jednog dana postaneš domaćin-čovek, da te rado zovu za kuma, da te ispoštuju na svakoj svadbi, krštenju i ispraćaju…

Klinac je nezainteresovano žvakao žvaku i zverao oko sebe, pa se ocu učini da je uvod suviše mršav i neubedljiv. Podiže ton i intonaciju govora kao da samom sebi udara tercu, i nastavi glasom u kome se osećala nervoza i veliki napor:

– Ako želiš da te cene i oni kojima nisi simpatičan, da te pitanju za mišljenje čak i oni koji sve znaju najbolje… Ako hoćeš da se otimaju za tvoje prijateljstvo – moraš da ovladaš ovom mašinom.

– Mešalicom za beton? Čekaj matori… Od zabavišta me smaraš – uči sine, nemoj da završiš kao fizikalac...Šta je sad pa ovo? Menjamo koncepciju?

– Ma ne… To sa diplomom, to stoji! Samo to ti je nekako… Kako da kažem? To je više u sferi hipoteze, razumeš? Znaš ono: može da bude – a ne mora da znači. Možeš i bez diplome da postaneš ministar, a sa doktoratom možeš da voziš tramvaj. Ali samo kad bi znao kakva goveda se šepure sa diplomama… Ali pusti sad to! To je skroz neka druga priča – ovo o čemu ti ja govorim je vezano za uspeh u društvu, i uopšte…Razumeš? Ma – ništa ti ne razumeš….

Otac je bio već vidno iznerviran što stvari nisu išle kako je on želeo. Shvatio je da je jedino rešenje da predje na improvizaciju:

– Da bi bio pravi muškarac moraš da barataš nekim mašinama čak iako one nemaju nikakve veze sa tvojom profesijom. Na primer – automobil, to ti je jasno? Ili recimo da znaš da namestiš antenu za televizor, ili nešto malo oko kompjutera, jel da? Ali uzmimo na primer kazan za rakiju – e vidiš, to je već ozbiljan simbol tradicije, slobode i nezavisnosti… Ali, da opet ne skrenem sa teme… Okreni se bre malo oko sebe! Jel’ znaš zašto ova zemlja izgleda ovako nezavršeno i sklepano? Zato što su je većinom pravili obični ljudi sopstvenim rukama!

– Jel’ isti oni ljudi koji su pre toga pekli rakiju?

– Da, da – kao smešno… Samo, mnogo si ti vickast za svoje godine… Ajde razmisli malo! Šta misliš – da je običan siromah čekao da se sklopi finasijska konstrukcija, da se prodje kroz pakao birokratije i izvade svi papiri i dozvole? Sve ovo oko nas bi još uvek bile šume i livade! Mi se ovde već stotinama godina preganjamo i nadmudrujemo sa državom. Ne platiš na mostu – platiš na ćupriji… Ali plaćaš ! I plaćaš, i plaćaš… Ne znaš ni šta ni kome… Da stekneš nešto u životu? Trebaju ti dva života, ali još i nekako… Ali da sačuvaš? Pored svih ovih parazita? Nema teorije! Otac sinu ostavi samo ono što je u beton salio… I tako se pre ili kasnije skupi društvo da podiže nešto. Nije važno šta – da li temelje za kuću, ili nekakvu šupu, stazu… Nije važno!

Otac uzdahnu sa setom, i nastavi kao za sebe:

– A na takvim mestima možeš da naučiš i vidiš mnogo toga. Evo, pogledaj prvo ekipu: uvek imamo najviše onih koji vole da pametuju. Te oni bi onako, te ne valja ovako… Pa bi nešto popravili, menjali, prepravljali… A posebno im je iz nekog razloga važno šta će neko drugi da radi. I naravno svi imaju potpuno različite ideje…

Srećom nadje se dovoljno pametnih ljudi, a i obično je neka muka pritisla – tek nekako se ipak započne posao,  i to obično oglasi ovaj zvuk mešalice. Veseo zvuk! Zar ne? Zvuk koji znači da će i pored žuljeva na rukama, ušinutih ledja, i pored upala mišića – dan završiti sa nečim čega jutros nije bilo. Za uvek! Jer beton ti je posao za večnost…

A već kad krene da se radi svako ti nadje svoju ulogu. Evo, recimo kolica… Kolica sa betonom obično guraju neki krelci. Veseljaci, jaki u rukama, spretni… Ali vole i da trgnu neko pivo uz put, da se zezaju, da dobace nešto… Dileje!

A onda na ugradnji betona (bez obzira da li ima i pravog majstora-zidara, ili ne) obično se posadi neki čiča sa iskustvom. On tu više onako – figurira! Što bi Crnogorci rekli – sokoli ove mladje koji se muvaju okolo. Nadje se tu i neko okretan i bistar, ko zna da priskoči, popravi, potkajluje, pritegne. Uvek spreman da nešto improvizuje. Takvi su ti obično dva puta brži od ovih što vole da pametuju. Dok pametnjaković izgovori suvislu rečenicu tipa – gde li sam ostavio onaj čekić – ovaj okretni je već tri eksera ukucao…

Ima i ljudi koji su radnici – da im skineš kapu! Rade kao mravi. Ma, k’o Japanci! Samo ćute i rade. Samo kod nas je to prilično podcenjeno… Ćutanje još i znaju da cene, ali rad…

I zato je mešalica zakon! Prvo – to je poverenje. Moraš da udaraš ritam – poslednji na pauzu, prvi sa pauze… Moraš da imaš i znanje – kad treba da bude tečnije, kad gušće, moraš i da taktiziraš malo sa cementom – da ne pofali… U stvari – ti diriguješ celoj ekipi. Ajmo ljudi uhvatiće nas mrak!

I vrlo je važno da malo znaš i oko struje. To nam je naravno u krvi – zato što je Srbin izmislio struju, zato je kod nas svaka mešalica neispravna. Obično im crkne kondenzator pa moraš rukom da je okreneš „da krene“… Ili ne valja prekidač, ili prekida gajtan pa elektrizira… Sine? Ma gde se izgubi to dete? Kukala ti majka…

E, da mi je znati šta će od tog momka da ispadne…

Save