Pita me pre neki dan Pedya (naTviteru) da li sam se vratio sa odmora, napunio baterije, skupio ideje… O, da! Samo izgleda sam se „prepunio“, i nikako da iz svega toga izadje nešto suvislo. Moram – dakle – da pustim paru… Možda ću se kasnije nekoj od zbrkanih tema vratiti sa više strpljenja, ali sad samo hoću da ih se otresem.
Dakle – pucaj na sve što se miče!
Odgovor na pitanja tipa: „gde smo i gde idemo“ nećete nikada naći u regularnim medijima (ili bar ne ceo odgovor). Umesto toga preporučujem čitanje oglasa. Uzmem tako neke od onih oglasnika sa besplatnim i plaćenim oglasima – i pročitam ih pažljivo od korica do korica. Šta pri tome saznam (a da nisam već znao)? Na primer to da je razlika izmedju „oglasnih“ i pravih cena za neke referentne proizvode i usluge – veća nego ikada. Pretpostavljam da to znači da iz sfere sive ekonomije – ulazimo u sferu čistog kriminala, prevare i otimačine. Onda ne čudi ni sve veći broj maserki (za gospodu), ili oglasi u kojima dipl. ekonomista sa 30 godina staža traži „bilo kakav posao“… Sa druge strane – ponovo su na ceni neke budjave dragocenosti koje se mogu dugo držati u podrumu, i nisu tako prevrtljive kao novac… Uz to je očigledno da je sva roba sve jeftinija, i da se nijedna proizvodnja izgleda ne isplati…
Tu se nadovezuje priča o našoj staroj štamparskoj mašini „Ryobi A3“ koja stoji pokrivena u hodniku, skuplja prašinu, i smeta nam već 3 godine. Na njoj smo štampali sve, ta mašina nam je „kupila“ celu sadašnju štampariju, sazidala poslovni prostor, a sad ne možemo da je prodamo (iako je potpuno ispravna) – osim u staro gvoždje. U stvari – danas sam čuo da postoji jedan lik (mislim da je iz Gradišta) koji odkupljuje stare ispravne mašine za 200-300 eura i vozi ih za Indiju, Pakistan, i slična mesta… Što bi rekli u onoj reklami – mislite o tome…
I ja zaista mislim o tome… Koliko god crno izgledalo, to mi zapravo izgleda kao tračak svetla na kraju tunela. Samo treba promeniti perspektivu: ako smo mi deux-ex za tamo-neki-Pakistan, logično sledi pitanje – kome smo mi Pakistan? Naravno – ova izokrenuta perspektiva nije samo globalno-geografska, već se prostire i u drugim (svim?) koordinatnim sistemima…
Što me naravno podseti na mog vrednog i ljubaznog letošnjeg domaćina Kominosa, koji je na moj komentar kako mu biznis očigledno cveta, rekao: „Ovo nije biznis nego POSAO – krvav, celodnevni posao, a biznis je nešto svetlosnim godinama daleko…“ Tom rečenicom učinio je da se osećam malo manje vrednim u sopstvenim očima, ali istovremeno – i nešto spokojnijim nego pre. Jer, da sam biznismen – bio bih veoma zabrinut… Ali kao dokazan i proveren šljaker? Može Njujorška Berza (npr. u idući ponedeljak) samo da mi pljune pod prozor!
Perspektiva je čudo…
A ona šupa sa slike stoji tako „ukrivo“ već 100- i- kusur godina. E, to nije čudo.
To je Srbija.
Dragana Amarilis
Dobro ti nama došao. Vidiš da je bolje kada sediš kući i radiš posao, nego da ideš po belom svetu i bacaš se u razmišljanja.
Šalim se 🙂
Pravu sliku Srbije si postavio!
Miodrag Ristić
Razmišljanja su me dočekala ovde (iz zasede)… A slika je slojevitog značenja. Prkosi logici i zdravom razumu. Ali stoji. Nije baš lepa… Ali ima i nekog šarma? A onaj ko ju je napravio ima istovremeno razloga i za tugu, i za ponos…
Ma, ovo je skroz ludo mesto…
Pribi
Nešto ne valja sa sajtom, slova sa kukama su zbrkana.
Miodrag Ristić
Nešto stvarno nije bilo u redu jutros, ali mislim da je sada sve na svom mestu: čćšđžČĆŠŽ… Izgleda da radi?
Pribi
Sad radi.
U stvari, još nešto nije valjalo tada, jer se meni posle pokušaja unosa komentara pojavial poruka o PHP greški (nisam ni bio svestan da je komentar prošao).
Bitno je da sad radi.
Aj da ubacim i komentar na tekst, kad sam već tu:
Ma i nemam komentar, kad bolje razmilim, razmišljanje na temu „gde smo i gde idemo“ ostavlja gorak ukus. Dobar tekst.
Pribi
Sad radi.
U stvari, još nešto nije valjalo tada, jer se meni posle pokušaja unosa komentara pojavila poruka o PHP greški (nisam ni bio svestan da je komentar prošao).
Bitno je da sad radi.
Aj da ubacim i komentar na tekst, kad sam već tu:
Ma i nemam komentar, kad bolje razmilim, razmišljanje na temu „gde smo i gde idemo“ ostavlja gorak ukus. Dobar tekst.
Miodrag Ristić
Gde smo, i gde smo bili – to znamo, a donekle znamo i gde idemo. Kao što piše u jednoj knjizi koju čitam, to je „tronožac ljudskog bića“. Danas možemo nadoknaditi propušteno juče, a sutra doraditi ono za šta nam danas nedostaje snage…
Nije tako strašno ako shvatimo da smo u centru te priče MI, i da nam nije samo dato da to sve pasivno posmatramo. Ono što većini ljudi zapravo nedostaje nije ništa materijalno. Nedostatak ljubavi i smisla je ono ŠTO BOLI – i što nas tera u gomilanje svake vrste, u proždrljivost, akohol i droge, preterivanje u radu, depresiju i bolest…
Ali to u nekom novom postu…
Pribi
Slažem se.
Kada pitanje „gde smo i gde idemo“ posmatram u jednini, samo u odnosu na sebe, tada sam optimista, vidim prostora za napredak, i mislim da idem u dobrom pravcu.
Ali kad ga ostavim u množini i pogledam ovu državu ili ceo ljudski rod, tada dolazi do one gorčine.
Pribi
Slažem se.
Kada pitanje „gde smo i gde idemo“ posmatram u jednini, samo u odnosu na sebe, tada sam optimista, vidim prostora za napredak, i mislim da idem u dobrom pravcu.
Ali kad ga ostavim u množini i pogledam ovu državu ili ceo ljudski rod, tada dolazi do one gorčine.