Suptilno i banalno

suptilno-i-banalno

Svako delo ljudskih ruku ili uma može se svrstati u jednu od ove dve grupe. Ili je suptilno, ili je banalno. Ne, nema sredine. Tačka u kojoj banalna rutina prelazi u kreaciju je mikroskopski precizna. Ako na primer pržite jaje možete rutinski uraditi sve „kako bog zapoveda“ – ili zbog nekog neshvatljivog unutrašnog poriva ubaciti u tiganj jedan list peršuna. Dovoljno.

Kad malo razmislite upravo je to ona (jedina bitna) stvar koja pravi razliku između vrhunske erotike i pornografije, ili između ozbiljne politike i neke blentave populističke demagogije. Neko bi mogao reći: „ništa novo pod suncem“, tako je oduvek bilo i zauvek će biti. Ali da li je baš tako?

Zar vam se ne čini da su se stvari malo zaoštrile? Ne mislim na veću transparentnost činjenice da ogromna većina ljudi nikad ili skoro nikad u životu ne oseti bilo kakav stvaralački impuls, već samo otaljavaju ono što rade na najbanalniji mogući način. To što nas danas brojke ubedljivije uveravaju u nešto što smo oduvek osećali, ili to što zahvaljujući mrežama možemo i lično da se na svakom koraku u to uverimo, nije od naročitog značaja. Ono što zabrinjava je nešto sasvim drugo.

Reč elita je prilično kompromitovana, ali trenutno nemam bolju, iako želim da taj pojam upotrebim u sasvim površnom tehničkom smislu. Kako drugačije nazvati ljude koji poliraju i formulišu kontekst? Koji arbitriraju, tumače, utvrđuju standarde, ili argumentovano seciraju aktuelne pojave. Sasvim je normalno da u tom malobrojnom skupu štrebera postoje nijanse ilI direktno sukobljena mišljenja. I to bi bilo dobro, jer se suptilna, kreativna rešenja upravo i rađaju iz te širine.

Ali ubedljivo preovlađujući narativ glasi: „dobro je sve što funkcioniše.“

Istu banalnu logiku možete naći svuda, u politici, marketingu, ekonomiji, kulturi… Svi se diče i zadovoljavaju banalnim.  U stvari je i  puno gore od toga,  sama Ideja superiornosti banalnog se nameće kao ultimativna filozofija i cilj: „Ono što ljudi žele je ono što im treba. Daj im to što žele. Ne komplikuj…“ Čak i u  takozvanoj vrhunskoj umetnosti sve se trebi i pere od bilo kakvog „suvišnog“ ili dubljeg sadržaja,  sve do potpune banalne ogoljenosti. Kreativac danas u bilo kojoj oblasti je samo plaćeni najamnik, angažovan da kreativno veže konja gde mu gazda kaže. Može sam da bira čvor i boju kanapa, ali ništa više od toga. Gazda je naravno tržište, jer sve je tržište. Pa gde je onda tu problem?

Problem je u moralu. Ako konja vežeš za parkirani kamion lako se može desiti da od njega uskoro ostanu samo usijane nagorele potkovice i mastan konopac. Kreativnost bez odgovornosti je primitivna, možda čak i zla. Dok naš mučeni kreativac poslušno i tupavo zadovoljava navodne potrebe tržišta, u naprimitivnijem i najnemoralnijem smislu, on ne radi samo protiv sebe samog već i protiv svih nas. Čak je i kontraverza danas postala samo banalni trik za pospešivanje prodaje. Svaka nova velika vest je tek banalni spin i skoro ništa više nema stvarno značenje, svrhu, moral ili pouku…

A to je trulo. Jako trulo.

Kaže se da riba od glave smrdi. Kad glava ostane bez mašte, vizije ili sposobnost da se igra i eksperimentiše, ona se svede samo na banalan komad mesa i kosti, bez smisla i stvarnog sadržaja. A onda – umre.

Posle toga ništa sem smrada ne možemo ni očekivati.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.