To je samo stres…

Već se dešavalo povremeno da ovaj blog zaćuti na kraće ili duže vreme. Retko kada se to desi zbog manjka ideja. Ono što češće nedostaje je energija koja se potroši na drugoj strani. A još ćešće – vreme. I onda mi neki pametnjaković kaže kako je taj hronični osećaj da ti nedostaje vremena da bi uradio sve što treba – samo stres. Kaže baksuz: „Sve je to u glavi…“

Ma nemoj! E, zato sam rešio da ukratko sumiram na šta sam to potrošio proteklih mesec dana…

Grafima

34. Međunardni sajam grafičke i papirne industrije, medija i komunikacije“… „Grafima“ je bila i ostala najveća takva manifestacija u regionu. Dvadeset godina sam u tom poslu, ali nikada pre mi nije palo na pamet da učestvujemo. Prosečan (manji) štand košta oko 100-tinak hiljada dinara (što je 100-tinak hiljada razloga protiv pojavljivanja).  Razlozi za pojavljivanje su takođe brojni, ali daleko manje konkretni… Ranijih godina uspeo bih samo da protrčim, pokupim par interesantnih prospekata, i samo se kratko pozdravim sa par dobavljača i kolega.  Slično bi bilo i ove godine –  da me bukvano nisu povukli za rukav iz Privredne komore Srbije. Sekretar odbora Kreativne industrije (čiji sam član) me je pozvao i izneo mi ponudu koja se ne odbija. PKS je pronašla model koji je omogućavao malim firmama poput naše da se pojave – i to smo prosto morali da probamo. Iako je poziv stigao samo dve nedelje pre početka sajma (baš negde u vreme prethodnog posta na blogu)…

Izvoz za Francusku

Upravo tih dana stigao je još jedan interesantan mail. A već smo bili pomalo i zaboravili na dve simpatične dame koje su nas posetile u junu, sa predlogom za poslovnu saradnju.  Mail je nastavljao priču tamo gde se razgovor iz juna završio. Otvarao je mnoge mogućnosti pošto se firma „Imexdif“ is Menecy-ja u Francuskoj bavi skoro identičnim stvarima kao i naša, ali na ogromnom i prebogatom EU tržištu. Posle tog prvog maila, u nekoliko narednih dana razmenili smo još desetak, i vešestruko uvećali račune za telefon. Baš negde uoči početka sajma prvi veliki posao za francuski „Lidl“ je ušao u štampu… Prva isporuka je otišla juče, u izradi je već drugi posao, a još nekoliko ponuda su na razmatranju…

Konkurs za novi reklamni proizvod

Ideja se zapravo „krčkala“ još od onih zajedničkih lepeza od proletos. A onda je najednom morala da neplanirano „eksplodira“ za samo nekoliko dana – da bi se sve poklopilo sa „Grafimom“.  Bilo nam je jasno da ništa neće biti idealno, da je rok suviše kratak,  i da ćemo dobiti samo ideje koje već „čuče po fiokama“ ili radove slabog kvaliteta… Nije zapravo bilo vremena ni da se dva puta razmisli. Ipak smo objavili konkurs,  rešeni da izvučemo maksimum iz situacije (pa šta bude). Najviše sam se plašio da se ne desi neka blamaža poput one koju smo zamalo izbegli sa „pronađi iglu“ kampanjom prošle godine. U desetinama knjiga koje sam pročitao na tu temu,  može se naći savet tipa: „ako čekate da sve bude idealno – nikada nećete dočekati…“ Jedino što ni jedna od tih knjiga ne uspeva da te uteši, pa uvek ostane prostora za kajanje u stilu: „da smo imali bar još jednu nedelju….“ Tih nedelju dana dok je trajao konkurs poklopilo se sa „peek-om“ priprema za sajam. Poslednjim atomima snage sam (obično oko ponoći) ostavljao komentare na pristigle radove na GreenDesign.rs – i sve vreme se gorko kajao što nisam ranije na ovom blogu (ili na sajtu) napisao neki tekst koji bi malo detaljnije obrađivao temu „reklamni proizvod“ – jer je izgleda ceo koncept skoro potpuno nepoznat većini naših dizajnera…

Put za Zagreb

Baš kad se sve maksimalno zahuktalo na sva tri fronta, Marfi je rešio da nas dotuče. Stiže i poziv od značajnog klijenta iz Hrvatske da ih obavezno posetimo radi dogovora oko ovogodišnje saradnje.

Prošle godine smo, baš u ovo vreme, uradili stvarno spektakularan posao za promotivni nastup agencije „Croatia&More“ na Moskovkom i Kanskom sajmu turizma… Može li sastanak samo malo da se odgodi? Do završetka sajma? Srećom – može, ali klijent očekuje i da vidi neki predlog, tako da ogromna obaveza ostaje da lebdi u vazduhu…

A od čega se u međuvremenu živi?

Odgovor na to pitanje je onaj uobičajeni svakodnevni stres koji smo naučili da podnosimo u protekle dve decenije. U jednom trenutku moj radni sto izgleda kao polica u parfimeriji. U istom trenutku radimo čak 9 različitih pakovanja za četiri različite firme (po jedna iz Bosne i Crne Gore, i dve iz Srbije). Već su počele ozbiljne pripreme za Božićnu šoping histeriju… Srećom – oko 50% posla prolazi kroz firmu po inerciji, tako da ga jedva primetim. Bogu hvala na uigranoj i pouzdanoj ekipi…

„Kocka iznenađenja“ i „Srebrni pečat“

Rad na Kocki je zapavo započet još uoči prošle novogodišnje kampanje (kao ideja za novogodišnju čestitku) – pa je onda napušten zbog tehničkih problema. Nismo mogli da rešimo kako da se gumice koje celu prokletinju pokreću ne odlepe tokom dužeg stajanja u zategnutom stanju. Ideju smo „povampirili“ sa željom da (naravno na brzinu) napravimo pozivnice za sajam.

Koleginica Kristina Jovović je letos u trenucima dokolice rešila onaj tehnički problem, a ja sam osmislio koncept: „I kad pomislite da više nema novih ideja…“ Negde na pola realizacije smo shvatili da nećemo stići da ih pošaljemo na vreme, pa samo na brzinu napravili druge „utešne“ pozivnice, a Kocka je ostala da visi. Na kraju smo je jedva progurali kroz budžet,  i rešili da je delimo za vreme sajma „onako“. U poslednjem trenutku nam pada na pamet da bi mogli da je prijavimo za ocenjivanje od strane sručnog žirija… I na sopstveno zaprepašćenje – osvajamo nagradu!

Gerila Public Relation

Nama na Balkanu su te neke gerilske varijante ono k’o popiti čašu vode… Pošto mi je sasvim slučajno pored kreveta ovog meseca i Levinova „Gerila marketing 2.0“ nisam mogao da ne probam i to. Sve je počelo od kolege blogera Dragana Radoviće (alias @NovinarskaPatka – odnosno @kovinexpres) – pa onda malo Facebook, Twitter… Ubrzo se pojavljuje i tekst u lokalnom listu „Pančevac„. Zatim se najavaljuje ekipa iz lokalnog predstavništva RTS-a. Sledi snimanje za „Srbija danas“ na RTS1, takođe i za „Paralele“  (na Radio Pančevu), pa tekst u „Blic“-u i „24 sata“… Odjednom počinju da se gomilaju tekstovi u štampanim i on-line izdanjim… Izgleda da ljudi ovde (a novinari pogotovo) mnogo vole lepe vesti…

(snimak sa Radio Pančeva)

Jeste li vi nešto od ovoga razumeli?

Zaista – sve se odigralo kao na nekom ubrzanom snimku: prijava za sajam, konkurs raspisan, kocka puštena u rad, pozivnice poslate, štand opremljen, raspored napravljen, svaki dan na sajmu (po12 sati), prepiska sa Francuskom, organizacija posla, pozvani učesnici konkursa, dodeljena nagrada, demontiran štand, poseta Zagrebu, papiri za izvoz, tekst o konkursu na sajtu, tekst za PR, kontakti sa medijima, doček ekipe sa RTS-a/radija, marketing na mrežama, novi poslovi za Francusku, ambalaža za parfimerije, novi katalog za Hrvatsku… Da ne spominjem uobičajeno more tekućih obaveza…

I na kraju ovaj blog.

A šta smo sve propustili?

Za vreme sajma, a naročito posle dobijanja nagrade, mnogo ljudi me pitalo „kako sam zadovoljan“. A onda bi me čudno gledali jer bi se (pretpostavljam) na mom licu pojavila nejasna grimasa. Odprilike: delimično sam zadovoljan onim što sam uradio, a vrlo sam nezadovoljan onim što nisam. Jer sve je moglo mnogo bolje – a možda će jednom i biti: na konkursu smo dobili samo nekoliko stvarno vrednih ideja, „pečat“ je mogao da bude i zlatan, kad smo već išli u Zagreb mogli smo da obiđemo još pet-šest drugih potencijalnih klijenata (da je imao ko da ih prethodno kontaktira), komunikacija sa Francuskom je u početku opasno štucala jer na sajmu nije postojao Wi-Fi, da smo za PR angažovali nekoga sa iskustvom napravili bi 100 puta bolji rezultat, za vreme pre i posle sajma sam skoro potpuno zanemario rad na AdWords-u i SEO sajta, zbog sve ove frke bar dve nedelje nam kasni novogodišnja kampanja (kalendari, i slično)…

I sve tako, u tom stilu.

Mislim da većinu ljudi, još dok su sasvim mali, nauče da sve ima svoje granice i da ne možeš staviti dva kolača u usta.

Mene izgleda nikada nisu potpuno ubedili…

.

Save