Ne pratim medije već dugo. Bar ne namerno, ili ozbiljno. Ponekad ih koristim kao razonodu, ono-kad-poželim da čujem neki dobar vic… Baš u tom kontekstu sam se jutros setio Radio Tirane iz 70-tih.
U to vreme smo bili klinci i još smo letovali sa roditeljima. Najčešće u auto kampovima, duž cele jadranske obale. Pošto u kampovima nije bilo neke naročite zabave kasno uveče (za klince pred-tinejdžerskog uzrasta), obično smo ležali i slušali radio. Naš omiljeni program bila je emisija na srpskom Radio Tirane na kratkim talasima. Sećam se, kao da je juče bilo, njihovih genijalnih vesti o novoj fabrici koja proizvodi „čak dve vrste papira“, ili o „15 kilometara pruge po kojoj će vozovi moći da razviju preko 50 km/h…“ I sve to izrečeno patetičnim i ponosnim tonom glasa koji neodoljivo podseća na ovaj što nas svakodnevno zapišava sa naših slobodnih medija. I uvek za kraj – jedna tradicionalna albanska narodna pesma u izvođenju nacionalnog simfonijskog orkesta, hora, i operskih prvaka…
Plač-majke-božije!
Valjali bismo se od smeha, dok nas bubrezi ne zabole, i danima prepričavali najbolje „odvale“. U to vreme je inače išao onaj vic o albanskoj podmornici koja ide „gore-dole-gore-dole-gore-dole“ – da bi veslači mogli da uhvate vazduh.
Ali kolo sreće se okreće.
Sada sam ja jedan od tih veslača. A podmornica nam je zaglavila u mulju, pretovarena parazitima. I samo Boga molim da bar na kratko izronimo…
Samo da malo udahnemo vazduh.
:.
Ostavite odgovor