Bolje gledaj od čega se živi…

Ako ste od onih nesrećnika koji su se „primili“ na blogovanje (ili neku sličnu napast) čuli ste ovu frazu više od jednom. Uvek se nadje neko dobronameran ili „dobronameran“ da vam otvori oči i skrene pažnju da ne gubite dragoceno vreme uzalud.

Možete da čitate prošlonedeljne novine, odmorite posle ručka, lickate svoj krš od automobila, sredjujete šrafove, ponovo šetate psa, ili da prosto vegetirate ispred TV-a kao fikus… Teško da će vas to potpuno spasti zvocanja, ali će njegov intenzitet sigurno biti za oktavu slabiji.

Kad malo razmislite o svemu – to je sasvim logično. Vi ne samo što ste se drznuli da nešto MISLITE, već ste to još i podelili sa drugima – i što je najgore – sa  tamo nekim nepoznatim ljudima o svemu tome još i diskutujete.  Šta to može DOBRO da donese?

Ipak ono što najviše bode oči i smeta je zanos. Definišimo ga kao spremnost da zanemarite sve eventualne prepreke i nadjete energiju i volju – koje je potpuno nelogično da posedujete. Umesto ove nejasne definicije ponudiću vam sasvim realističan i očigledan primer:

Radni dan jednog privatnika počinje zapravo i pre nego što se probudi. Dakle – budim se i prisećam da sam u snu već radio nešto od onoga što mi je za danas u planu. Dok perem zube zapravo razradjujem moguće varijante  (da li da nosim sečiva na oštrenje odmah, ili da ne rizikujem već da idem pravo na zakazan sastanak). Pošto – srećom – stanujem na 2,5 minuta od štamparije, imam vremena da uz kafu odgovorim na nekoliko mejlova koji su se volšebno pojavili, iako sam računar ugasio sinoć oko ponoći, i da obavim 2 telefonska razgovora. Budući da sam već u „najboljim“ godinama, a nisam pristalica medikamenata, sastavljam spisak-podsetnik. Danas sam ispod proseka – samo 11 stavki…

Pančevo – Makiš, sa usputnim sipanjem goriva u kola i sebe (za doručak Twix). Pet minuta u magacinu dobavljača po uzorak nekog materijala, onda brzo nazad na Viline Vode na sastanak sa klijentom. 45 minuta kasnije već jurim prema Banjici da drugom klijentu odnesem model stonog kalendara (za ovo sam sam kriv, hteo sam da im uradim nešto originalno, pa sad moram da im nosim model da bi shvatili moju „inovaciju“).

Nadam se da me nećete otkucati – sve vreme telefoniram iz kola. Zovu me iz firme, ili ja njih – svakih 5 minuta… Sledeće mesto nije daleko – u blizini Autokomande uzimam tri kante od po 20 kilograma lepka, i produžavam ponovo prema Sajmu… Naravno već je počeo haos u gradu. Istim putem kojim sam pre samo par sati prošao za nepunih par minuta, sada putujem više od pola sata. Trebao sam jutros da krenem 15 minuta ranije i da izbegnem ovo… To je ona ista dilema o kojoj sam razmišljao dok sam prao zube… Umesto da se nerviram, puštam nešto „prgavo“ na radiju – Satrijani… Baš mi je leglo, žena iz susednog automobila me gleda kao da sam s Marsa pao… Menjam tupa za oštra sečiva i vozim po tranvajskoj pruzi preko puta Sajma skoro 500 metara (još uvek ne znam da li je to dozvoljeno – ali svi tako rade…) Sledeća je isporuka na Obilićevom Vencu. Ovo je rutinska stvar, ali nikad ne znaš na kakvu budalu možeš da naletiš. Na kraju ulice je jedan čuveni restoran u koji najvraćaju „face“, pa mi se jednom desilo da zamalo ogrebem jedan ganc-novi-Ferari (nije Audi kao u onoj reklami, ali dramaturgija je pretpostavljam slična).  Posle se spuštam u Silikonsku Dolinu (Gospodar Jevremova) zbog još jedne isporuke… Ovaj kraj nikako ne volim, gužva jednosmerne ulice, kreteni, nepregledno…

Kad se dokopam Brankovog mosta – svane mi! Novi Beograd je sasvim druga pesma. Široki bulevari dosta parking prostora. Jedini je problem što idem u Zemun. Neka uličica za koju niko nije čuo. Zovem „bazu“ i sekretarica me navodi kao GPS (stvarno je zadnje vreme da nabavim to sokoćalo). Kopiram u nekoj agenciji  dizajn na flash i ČAK POPIJEM KAFU. Ovi Zemunci stvarno kulturni ljudi – kažem ja – čim predješ reku lepo vidiš da si u Evropi… Setih se onog vica:“Zašto Zemunac vozi Smart? (Da može oba lakta da gurne kroz prozor)“. U povratku svraćam na Bežaniju da iz jedne štamparije pokupim neke tabake za doradu, a zatim do Airport City-ja da uzmem neke uzorke i potvrdim jedan posao…A onda pravac Pančevo!

Uz put mi zvoni telefon i javlja se klijent koji se setio da bi mogao da uradi neki reklamni materijal za predstojeće novogodišnje praznike, pa „ako imam vremena“ da navratim do njega. Skoro da je usput (kod Vuka). Nemam vremena da se zavlačim u garažu, u firmi me čeka brdo posla. Penjem se na bankinu i zbrzam dogovor za 15 minuta. Ionako ćemo se „dogovarati“ preko maila, ovo je samo kurtoazna poseta, što bi klinci rekli – da „ispoštujem“ klijenta. Istrčavam kao bez duše – dobro je –  nema „pauka“ – ulećem u kola – i tutanj!

50 metara dalje maše mi „drug organ“ da stanem. Kaže – stigao sam da upalim svetlo ali nisam stigao da vežem pojas. Ja se pravdam da sam bio u isporuci i da sam gledao samo da se što pre sklonim, a on mi kaže da je i to bio prekršaj. Sitna deca, krupna žena, zao gazda – ništa ne pomaže… Ispisao mi čestitku za 5.000 dinara, kaže dobro sam prošao, mogao je i duplo. Zahvaljujem bogu što živim u ne-pravnoj državi, i računam da li bi prošao  jeftinije da sam jutros poslao dva taksija i tri kuriske službe? Puste želje, taksisti su loši komercijalisti…

Parkiram ispred firme i pogledam na kilometražu  – 85 kilometara od jutros, a sve vreme sam „u gradu“. Ponovo pošta: ponude, ponude, ponude… Svi su se setili da ide nova godina. Gde ste bili letos kad  smo od dosade pekli roštilj iza firme? Najgore je što će većina klijenata da razmišlja još nedelju-dve. Dok ne bude kasno. Ponovo zovem klijenta iz Subotice koji je 20 miliona u blokadi već 9 meseci. Nama srećom duguje „samo“ desetak solidnih plata. Njega i još dvojicu zovem svaki dan po dva puta. Onako – iz vica.

Završavam neki dizajn koji se vuče već dva-tri dana, i šaljem ga u agenciju koja nam radi ploče. 80 megabajta za 15 minuta! Svaka čast… Isplati se družiti se privatno sa vireles-provajderom. Gledam šta je novo stiglo od posla. Zovem majstora za mašinu da dogovorim neki vanredni servis. Ponovo telefon, mailovi…

Radno vreme je odavno prošlo… Ručak se ohladio (srećom i pivo). Ručam i vraćam se nazad na posao. Imam da završim još neke pripreme… Srećom stanujem na 2,5 minuta (ali to sam već rekao). Toliko blizu da mogu (4-5 sati kasnije)  da skoknem kući na kafu…

Posle kafe, shvatam da je već odavno pao mrak i da nemam volje da predjem ni onaj put od 2,5 minuta (iako bih imao još štogod da radim). Uostalom, sutra je novi dan, ako bog da ne gori nego današnji…

Na kraju, umesto da se skljokam u fotelju i odgledam nešto sasvim zaglupljujuće na TV-a (npr. neku optimističnu prognozu naših dragih političara), najednom se setim da već nekoliko dana nisam ništa napisao na blogu. Ovo mi naprasno vraća energiju, oteram sina sa kompjutera (bolje nek uči nešto!), a ja sednem da – sa vama dragi čitaoci – podelim svoju žalosnu priču. Ne, nije mi teško, samo mi se već pomalo zgadilo da decenijama jurcam unaokolo  kao električni zeka – a svi i dalje misle: „Lako je njemu! On je privatnik – po ceo dan se zajebava…“

I onda čujem iz usta svog bračnog sapatnika frazu iz naslova: „Opet se zamlaćuješ sa tim tvojim blogom? Bolje gledaj od čega se živi…“

Šta vi mislite? Od čega se živi?

.