O jednoj takvoj „komplikovanoj“ akciji sam hteo nešto da vam ispičam. Ponekad je teže neku ideju objasniti nego je osmisliti i sprovesti u delo, a ovo je upravo jedna takva. Na prvi pogled ne izgleda naročito komplikovano: odštampali smo nekoliko stotina reklamnih lepeza. Na jednoj strani je MiFiMi reklama (sa karakterističnom Pedynom ilustracijom i tekstom u istom stilu). Na drugoj strani je GreenDesign, a na trećoj Deto. Naravno ni jedna lepeza nema tri strane, ali mi iz Deto d.o.o. obožavamo tu vrstu problema…

Ipak, ono što je STVARNO specifično u ovoj akciji je način na koji je osmišljena i sprovedena. U potpunosti je nastala na Tviteru, akteri se nikada lično nisu sreli, nemaju nikakav ugovor, i nikada nisu pre saradjivali medjusobno. U toku ležerne komunikacije izmedju moje malenkosti (na tviteru @detozin) i Milana Veljkovića (na tviteru @juzhnjak), dok smo se šalili kako moje reklamne lepeze predstavljaju „ozbiljnu konkurenciju“ njegovim štedljivim sistemima za klimatizaciju – rodila se ideja o zajedničkoj promociji. Pet minuta kasnije, ja u priču ubacujem @1zverko  pošto mi se učinilo da njegova firma ima više veze sa konceptom (zelena energija + zeleni dizajn), a Deto d.o.o. sam smestio na etiketu kao „izvodjač radova“ (tj. zelena štamparija). U stvari – tada mi se rodila ideja da u celu priču uključimo što više ljudi, po sistemu „The more The merier“… Sve uz džentlmenski sporazum: „ja štampam + vi rasturate + svi zajedno promovišemo (jedni druge)…“

E, tu dolazimo do filozofije… Odnosno do pitanja:

Ko je ovde lud?

Uobičajena poslovna doktrina (i tzv „zdrav razum“) nameću brojna pitanja u stilu: „Ko to sve plaća?“- ili malo stručnije: „Kako izračunati pojedinačni ROI? (return on investment)“ – ili još komplikovanije: „Kako je izbalansiran rizik?“ Zapravo većina „normalnih biznismena“ će ovakav koncept već u startu odbaciti kao čistu glupost, pa se sva ta pitanja neće ni postavljati. Pogotovo ako im je u celoj ideji namenjena uloga onoga ko treba „da povuče“ celu stvar. Svi mi koji se bavimo nekim privatnim poslom moramo istovremeno da imamo sposobnost prognoze i vizuelizacije (kreativnu maštu) – ali i osećaj za surovu realnost, što se na kraju krajeva svodi na praćenje stanja u sopstvenom novčaniku… Ako je ono prvo – balon pun toplog vazduha, ovo drugo je gondola sa balastom, ako ne i lenger zakačen za zemlju. Zato se većina dobrih ideja nikada ne realizuje. Jednostavno – rizici su preveliki, ili su okolnosti suviše komplikovane i nejasne. Pogotovo u krizna vremena – svi se drže neke proverene rutine, razmišljaju rigidno i strogo po onoj narodnoj „plati pa se klati…“

Mogao bih sada da lamentiram nad sudbinom planetarne ekonomije, i da u celu ovu priču uključim i pokret „okupirajmo Vol Strit“ ili „Piratsku Partiju“ (uz veliki pozdrav za @Miss_Cybernaut i drugove). Da kažem kako je sav taj ekonomski formalizam koji nas sve steže i guši, zapravo relikt iz nekih davno prošlih vremena, i kako je sve to u strašnom neskladu sa novom free-ekonomijom koja nas čeka iza ćoška.

Ali iako verujem da je dobar posao nešto kao poezija – ne mislim da biznismen novog doba treba da bude MAHNITI pesnik. Pa ipak – ne sme da bude ni dosadni knjigovodja. Kontrola je neophodna, ali da li je moguće i potrebno baš sve kontrolisati?

Ima li nekog sistema u haosu?

Alegorija broj jedan: Imao sam kolegu koji je vodio prilično veliku firmu prateći potrošnju samo jedne, pažljivo izabrane pozicije repromaterijala. Mogao je nepogrešivo da zna da li se i koliko čega proizvodi, koje ostale sirovine treba da naručuje i koliko, da li postoje neki problemi u organizaciji… Sve to bez Excela, papirologije, predradnika i poentera… Samo brojeći šrafove u nekoj tegli.

Alegorija broj dva: Kažu da zmije, žabe i bube izlaze iz zemlje pre katastrofalnih zemljotresa. Niko ne zna zašto (postoji gomila nepotvrdjenih teorija) ali ako vidim stampedo gmizavaca i insekata ispred kuće neću ići na Vikipediju da se raspitam – već ću bežati napolje koliko me noge nose.

Poenta alegorija: Moramo da naučimo da pratimo signale kako racionalne, tako i one koji to bar naizgled nisu. Ako volite da to nazovete intuicijom – ja nemam ništa protiv, a dopuštam i da je to i obična staromodna logika sa malom falinkom…

Zašto verujem da su @1zverko i @juzhnjak dobro poslovno društvo, i da će cela ova priča daleko prevazići neki prosti kupo-prodajni odnos? Pogledajte količinu energije koji ova dvojica ulažu u svoje poslove. Kako se to meri? Ili strast koju možete da naslutite iza svakog tvita koji pošalju, ili iza dizajna njihovih sajtova? Kako i koliko možete da platite takve ljude da rade nešto za vas? Mislim da nema tih para…

To je ono na čemu „stara ekonomija“ pada. Sa najboljim ljudima možete (i treba) napraviti ugovor, ali potrebni su nam novi poslovni modeli. Poslovni modeli koji svima pružaju motivaciju i priliku da se razmašu. Uz @ptiki-jevu pomoć ćemo uskoro pokušati da na GreenDesign platformi pravno formulišemo jednu takvu novu kooperaciju kreativnih ljudi. Ali otom-potom (u nekom sledećem nastavku)…  Da nemate i vi neku sličnu ideju koja može da mobiliše ljude u zajedničkom interesu?

Umalo da zaboravim… A da vam ne treba možda dobra i ekonomična klimatizacija? Ili neki originalan a povoljan dizajn?

Ili besplatna lepeza?

…

East Weekend Fest 2012, 15. maj 2012. by rtvbor

p.s. U ponedeljak sva trojica gostujemo kod @DucaDubravka na Radio Beogradu. Pričamo o biznisu, tviteru, svemu i svačemu. Puštamo dobru muziku i čitamo vaše tvitove direktno u program. Hash tag: #vzajedno
p.p.s  Ponedeljak je 21.05.2012, a mi „nastupamo“ u 21:05h. Možda nam se pridruži i Pedya – ako ga pusti gospodja Milićević. Pa u tom smislu molim javnost da izvrši mali pritisak. U javnom interesu…

Citirati samog sebe može da bude simptom raznih socijalnih (a bogami – i psihijatrijskih) problema. Tešim se da je ovoga puta u pitanju samo dramaturgija, jer ovaj tvit iz podnaslova kondenzuje ono što želim da kažem i ovim postom. Želim dakle da jasno i nedvosmisleno odgovorim na pitanje kako se zaposliti u partokratiji - i zato predjimo odmah na suštinu…

A suština je da je meni u suštini (skoro) potpuno svejedno ko će da pobedi na ovim izborima. Ako sam se malo „primao“ na celu priču bila je to više spontana reakcija na predizborno sistematsko vredjanje naše inteligencije, i želja da malo isprobam snagu društvenih medija (u samoodbrani).  Da pokažem da nismo baš svi fikusi, i da nas ne mogu nekažnjeno tako tretirati…

Ali ono što JA (kao i svi preduzetnici) vrlo dobro znam,  je da će jutro posle izbora – baš kao i stoprvo jutro posle izbora – biti potpuno isto kao ovo danas.

I samo mi je malo žao sve te silne energije koja sagori uludo. Pomalo i tih silnih ljudi koji se nadaju da će uz pomoć politike promeniti nešto u svojim životima. Ljudi koji misle da su pronašli odgovor na najteže pitanje koje ih muči – kako se zaposliti.  Zar vozeći se autobusima sa mitinga na miting? Lepeći i cepajući plakate, ili klimajući glavom po nekim memljivim salama, slušajući neku bednu retoriku u koju najmanje veruju oni koji je prosipaju? Nezdravo! Od toga stvarno možete da regresirate na nivo ukrasne sobne biljke…

Sve je to ok, ali kako se zaposliti?

Jedan momak je pre izvesnog vremena došao do mene sa idejom da otvori „istureno odeljenje“ naše štamparije u Kovačici. Ako niste znali Kovačica je malo mesto gde je i Bog rekao „laku noć“ – poput većine malih mesta u ovoj zemlji. Oko 80% malobrojnih stalno zaposlenih rade za državu, a svi ostali se snalaze kako znaju i umeju. Ipak, zajedno sa okolnim selima, čak i u ova bedna vremena tamo ima dovoljno potencijalnog posla da obezbedi bar jednu dobru platu od grafičkih usluga. Konkurencija? Neki lik koji radi vizitkarte za pivo, i koliko ga časte… Većina preduzetnika morala je ranije da potegne za Pančevo ili Beograd da bi uradili običan flajer ili bilo kakav ozbiljniji posao.

Više ne.

Momak zna malo da radi na kompjuteru, zna jezik i mentalitet (u Kovačici i okolini živi mnogo Slovaka), i ima želju i volju da radi na sebi. I što je najvažnije – pokrenuo se! Uključio je mozak, i uzeo svoj život u svoje ruke.

Što i vama savetujem.

Ali ako se samo malo odmaknete od čadjavog kazana u kome se krčka naša zajednička svest (javno mnjenje) lako ćete složiti kockice koje neko namerno gura pod tepih. Zašto se onda Slovenci toliko opiru da prodaju Merkator hrvatskom kupcu? Zašto su zapravo podavljene srpske banke ako su (po osnovu nevraćenih dugova) već bile faktički vlasnik većeg dela srpske privrede? Jesu li idejni tvorci i neposredni izvršioci genocida nad našom ekonomijom zaista bili samo nesposobne kretenčine, ili su poslušno izvršavali nečije precizne naloge?

Kao u krimi romanima – pratite novac! Pogledajte kome je sve to išlo na ruku, ko je imao koristi od svega toga. Kada jedan lokalni tajkun izjavi da novac sam beži u profitabilnije oblasti, on zapravo daje izvrsnu dijagnozu gangrene u kojoj živimo. Istina je da nema profitabilnijeg posla od korupcije. Pljačka, otimačina i reket su vrlo profitabilni – zar ne?

Ali država je zapravo i smišljena da baja sa najvećom toljagom nebi odveo sve ženske sa sobom. Još tamo negde u neolitu smo se dogovorili da ćemo da uvedemo neka pravila – tek da se nebi poubijali medjusobno. Onom mega-baji naravno nije padalo na pamet da prihvati ta pravila, sve dok nije došao komšijski baja sa još većom toljagom. A onda smo svečano ušli u istoriju…

I sada nam kažu kako smo iz te istorije napokon izašli, i kako živimo u vrlom-novom-svetu gde je sve transparentno i svi imaju iste šanse. Naravno ako veruju u boga, Ameriku i CNN. Ima tu još par sitnica, kao što je Nato i demokratija „USA-apruved“, i neke manje važne trice i kučine… Čisto da se zna ko kosi a ko vodu nosi. I čija je batina veća.

Ali izgleda da nešto sa tom slikom nije u redu? Gde su tu BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina)? Južna Afrika ili Egipat? Pa i Latinska Amerika se nešto „otela“ od te Holivudske slike po kojoj je treći svet mesto gde ste srećni ako imate pacova za ručak, naravno ako vas prethodno neki zajebani Marksisti nisu silovali ili masakrirali… Izgleda da na ovom svetu postoje razni modeli? Ima izgleda raznih igrača, kao i načina da se igra ova igra, a i ishod nije baš uvek isti? Skupiću hrabrosti da se usudim da izgovorim najveću jeres od svih – nije valjda da EU IPAK IMA NEKU ALTERNATIVU ?!?

Moje skromno mišljenje je da se nama dešava u dlaku ista stvar koja nas je već pohodila više puta kroz istoriju. Srbi su traljavi gospodari, ali perfektne sluge. Da smo mi Slovenci ne samo da bi smo Agrokoru prodali Merkator – već bi ih častili sa 5 ili 10.000 budžetskih evra po radnom mestu. Samo ako pristanu da se slikaju za „Dnevnik“, da ćute,  i da nikog ne otpuste do posle izbora.

Prolazim danas pored Pančevačke Pivare iz 1722. godine i razmišljam kako se prvi guverner Narodne Banke Srbije (i nekadašnji vlasnik ove pivare) prevrće u grobu. Jedna od mnogih spektakularnih privatizacija u to vreme vrlo uspešne firme, najjači strateški partner, pompezno najavljivan izvoz na treća tržišta, tandara-broć… Raste korov tri metra u vis. Seku u staro gvoždje. Mislite li da su naše baje toliko nepismeni da nisu nikada čuli za „neprijateljsku akviziciju“? Mislite li da nije bio niko dovoljno pametan da zaštiti interes naše države i svih nas zajedno u svemu tome? Samo dva-tri člana u kupoprodajnom ugovoru?

Gde se ova priča završava?

Možete biti pobedjeni – a neporaženi. Mogu vam staviti okove, ali vas ne mogu naterati da pevate. A  ako vas nateraju i da pevate – bar pevajte bluz. Kada mi pričaju kako je tamo neki predsednički kandidat bolje ispeglan i stilizovan po ukusu „sveta“ – zgadi mi se. Znam ja da će morati da im ljubi ruku – ali bar nek ne uživa u tome. Bar nek plate prevodica. Bar nek se plaše da bi sledeći put mogli da dovedemo još goreg.

Bar nek nam se ne smeju.

Da nešto tu škripi, i to ne od juče, slažu se uglavnom svi. Ali kao da je količina pažnje koju tom problemu pridaju obrnuto proporcionalna vertikalnoj poziciji u sistemu uticaja. Ministri i savetnici mlate praznu slamu godinama. Šupljom retorikom, i nedokuvanim eksperimentima i reformama. Tvorci programa i autori udžbenika se takmiče u oholosti. Direktori škola su razapeti izmedju ministarstva i sindikata. Profesori – izmedju roditelja, koji nemaju vremena za sopstvenu decu – i društva, koje tretira obrazovanje novih naraštaja kao zgodan način da potencijalne narkomane i ubice skloni sa ulice u ogradjen prostor, po mogućnosti opremljen video nadzorom…

Na kraju, kad čudesnom igrom slučaja (decu i pijance bog čuva) nekako prodju, skoro neoštećeni kroz svu tu Sodomu i Gomoru, naći će se u stvarnom svetu, nedovoljno pismeni da popune formular na birou za nezaposlene. Tačnije -  bez pomoći odraslih neće znati ni da nadju biro za nezaposlene, ni čemu to tačno služi…

I tako – savremena pedagogija je učinila sve što je bilo u njenoj moći, ko je imao sreće da nešto nauči „sa strane“ nastaviće da se koprca, a ostali će da se parkiraju ispred televizora. Retki srećnici će dobiti nekakav posao, gde će najčešće početi da uče od nule. Većina će tek tada shvatiti da je to učenje jedan sasvim različit proces od onog koji su do tada označavali tim imenom. Da znanje ima svrhu, da su problemi konkretni, da su prepisivanje i puškice dozvoljeni i poželjni, da su štreberi kul kao i mangupi, da se od tebe očekuje da DELUJEŠ (!?), da svi odgovori pišu na kraju neke knjige, samo ako nisi mozak zaboravio kod kuće… Ili ga izgubio uz put?

Nažalost, mnoga deca su mozak izgubila uz put. Najčešće u školi. Naučeni da deklamuju fraze bez smisla, ponavljaju činjenice bez sadržaja, primenjuju formule po mehaničkom obrascu… Od one nestašne i beskrajno znatiželjne dečurlije, koja u samo prvih pet-šesti godine života nauči da govori onoliko pravilno koliko se govori u njihovom okruženju, da hoda, vere se, skače, barata najrazličitijim alatkama, koja do polaska u školu upije SVE čega se dohvati, i svako novo znanje dočekuje sa radošću i uzbudjenjem…

Ta ista deca posle deceniju-dve izlaze iz tog sistema kao otupele olupine, koje sve smara, za koje je svaki fizički ili mentalni izazov robija. Bezvoljne mrcine koje zapravo ne uživaju ni u čemu, već mentalnu i emotivnu prazninu pokušavaju (neuspešno) da utope u letargiji i praznim društvenim ritualima. Šoping. Klabing. Vegetacija.

Naravno postoji „krem“ koji je (bar delimično) izbegao ovu sudbinu, ali njihova sudbina je pre anomalija sistema nego njegov optimalan proizvod. Prežive samo oni koji se zahvaljujući srećnom sticaju okolnosti spasu poražavajućih uticaja. Neko im usadi (ili sačuva?) ljubav prema nečemu. Bilo čemu. Ta vrsta strasti je kao virus, i prenosi se samo sa onih koji su i sami zaraženi. Koliko su takvi retki medju profesorima? A profesor koji nema ljubavi – je zapravo štetočina. On mrcvari i masakrira najvrednije što imamo.

Srećom – škola nije jedino mesto gde se taj virus može zaraditi. Najčešće ga nosimo iz porodice, a mogli ste ga nekada pokupiti i na mnogo drugih mesta, od bioskopa i TV-a, do sportskih terena, ili crkve… Jeza me podilazi kad pomislim na te alternative u današnje vreme. Počev od porodice koja je na kolenima, pa dalje po spisku…

Sve je to jedna velika „kvaka 22″. Vrzino kolo! Što lošije ljude pravimo – sve teže ćemo se dići iz pepela. I to malo sposobnih što nam se „omakne“ – beže glavom bez obzira čim im se ukaže prilika. Verovatno poslednje mesto o kome razmišljaju je – prosveta. Neminovno – čak i naš biološki potencijal se menja.  Pogledate malo političku kampanju – i sve će vam biti jasno. Te poruke su krojene prema preciznim istraživanjima – za glasače koji su očigledno u poseku bistri kao kokoške…

„Pedikir, solarijum, lobotomija, fitnes… Butite mladi, lepi – i srećni!“

Naravno, škola mu je beskrajno dosadna. A tek lektira…

Dobio je da pročita knjigu Čede Vukovića „Svemoćno oko“. U predgovoru kaže „naučna bajka“. U detinjstvu sam čitao knjigu „Halo nebo“ od istog autora, ali mislim da sam bio mladji od Nikole, mogao sam imati 6 ili 7 godina.  Ne sećam se tačno, ipak je prošlo više od 4 decenije. Kako god – knjiga mi je ostala u lepom sećanju pa sam uzeo da prelistam i ovu.

I šta reći?

Siguran sam da knjigu nije pročitao niko od onih koji su je stavili u plan i program. Ili nemaju pojma o deci tog uzrasta. Ili ih nije briga. Ili sve to istovremeno. I uvek kad budem čuo te iste kako jadikuju što deca ništa ne čitaju već samo vise po internetu – setiću se te knjige. Zanimljivo je da se jedan od glavnih likova u knjizi zove doktor Jugović, pisac knjige je Crnogorac, knjigu su štampali u Sloveniji, za izdavača iz Sarajeva… A Srpkim klincima je namenjena da bude poslednja knjiga koju su u životu pročitali.

Umalo da zaboravim da dam kritiku same knjige: – „Pa, sine? Kako ti se dopada?“

- „Bljak!“

Lipsala nam raga,
a nismo je mnogo tukli…
Možda smo je hranili još manje?
al’ bila nam je draga…

Bila je kržljava i stara,
malo priglupa i naravi teške.
Niko da je kupi  – ni za žutu banku,
ali bar nismo morali peške…

spomenik podižu ožalošćeni
Kurta i Murta

Čega se to plašite? Ima li šta prirodnije i normalnije – nego priznati svoju grešku? Mi smo ih doveli na vlast, a oni uradili ono što su uradili. NAŠA JE ODGOVORNOST što smo pogrešno izabrali i TREBA TO DA ISPRAVIMO. Da li su zaista hteli drugačije ili bolje, da li su se samo izgubili u moru kompromisa, ili su se previše zadužili kod pogrešnih poverilaca, ili su…

Ma koga je to uopšte briga! – Ćao! Zdraaaavo! Ende! Izvoli malo sidji DOLE! Eto, to je moja verzija optimizma. PRAVOG optimizma.

A šta onda? Kakvi nas UŽASI posle čekaju? Zar ovi drugi nisu još gori? Vrlo verovatno – ali ja verujem da vreme radi za nas. Dok se ponovo ne organizuje bagra, dok se ne povežu kumovi i rodjaci, ne ispipaju ko tu kome može šta da namesti i sredi – moći će nekoliko meseci skoro normalno da se živi. Sudije će da sude samo po zakonu, službenici da rade samo po propisu. Novinari da pišu, ponekad čak i istinu. Malo će da popusti i ta galama i lagarije, a ljudi će se milom ili silom (prilika) okrenuti svome poslu. Nešto da posadimo ili posejemo? Da napravimo neki proizvod, ili da preduzmemo neki trgovački poduhvat? Da li bih svoje znanje ili rad mogao da nekako pretvorim u novac – umesto da očekujem neku sumnjivu nagradu za sumnjivu poslušnost.

Ili  milostinju?

Ko zna? Možda i te nove likove za par meseci pošaljemo na popravni, pa ugrabimo još malo daha? Ako se mediji otrgnu ispod čizme, ili nam se zalomi malo hrabrih i nepotkupljivih ljudi na pravim mestima… Ili se prosto manemo mitova i priča, velikih reči i sitnih duša. Pa malo proživimo kao normalan svet? Nikad se ne zna…

Al’ vredi pokušati.

Čudno zvuči da ne znam tačan broj ljudi koji su prošli kroz firmu. Devedesetih godina imali smo veliki broj komercijalista od kojih se većina nije zadržavala dugo. Pedesetak ljudi su se zadržali godinama i ostavili značajan trag i doprinos. Radnica sa najdužim stažom radi 17 godina u firmi. Nekoliko radnika više od 15 godina…

Već 1994. počeli smo sa sopstvenom proizvodnjom.  Prvo smo proizvodili natron kese sa sito štampom, a onda smo polako osvajali sve ekskluzivnije reklamne proizvode. Dvadeset godina nismo ni jedan dan bili u blokadi. To znači da sve vreme uredno plaćamo sve naše obaveze prema budžetu RS, lokalnoj samoupravi, javnim i komunalnim preduzećima, privrednim komorama… Takodje i doplatne marke, razne dobrovoljne i „dobrovoljne“ priloge, i sve drugo što treba…

Trebalo nam je skoro 10 godina da od čisto manuelne manufakture „zaličimo“ na pravu proizvodnju. Prve mašine su bile potpuni krševi, ali nije to bio najveći problem. Znanje! Toliko toga je trebalo naučiti. Imao sam sreće da upoznam prave ljude i da učim od njih. Većina nažalost nije više medju živima, ali su moje misli često sa njima.

Neću da bežim od patetetike, već pišem onako kako se osećam. Pre par sati me je zaustavio saobraćajac na raskrsnici preko puta Beogradskog sajma. Vozio sam po tramvajskim šinama zato što se jedino tako (ili helikopterom?) može doći do firme koja nam oštri grafička sečiva. Progledao mi je kroz prste i umesto 15.0000 naplatio mi samo 5.000 (za pojas, koji nisam stigao da stavim jer me je jurio tramvaj).

Eto – tako budžet čestita svojim vernim puniocima.

Idemo dalje.

Kada je puštao vodu u wc-u slučajno je laktom oborio neku flašicu sa ivice lavaboa. Mogao je samo nemoćno da gleda kako je voda odnosi…

Premijer je potpuno zaboravio ovaj bizarni dogadjaj, dok mu supruga, dva dana kasnije, nije skrenula pažnju da se nešto čudno dešava sa wc-šoljom. Odmah mu je sve bilo jasno.

- Sranje!

I šta sad? Bila je subota popodne. Vikend je tek počeo, a on se umesto trenutaka opuštanja u krugu porodice suočava sa OZBILJNOM KRIZOM. Naravno – mogao je da okrene ONAJ broj telefona. Specijalna služba, na raspolaganju Premijeru 24 sata, koja diskretno rešava sve probleme… Ali ne – to nije dolazilo u obzir. Načelnik službe je bio praktično u ostavci, iako je to uspešno sakrivano od očiju javnosti. Ova glupa epizoda bi završila na nečijem pisaćem stolu, a posle ko zna… Možda čak i u medijima?

Nije dolazilo u obzir ni da okrene neki broj iz novina. Obezbedjenje, procedure… Uostalom, ko bi došao u subotu popodne. Naši ljudi stalno kukaju kako nema posla i para, ali popodne, vikend, i praznik – su svetinje…

Sedeo je tako na ivici kade, pun besa i očaja, i piljio u vodu koja je jedva primetno oticala.

- Dodjavola! Koliko to može da bude teško? Pa to su samo četiri šrafa?

Premijer je bio čovek sa puno profesionalnog i životnog iskustva, ali vodoinstalaterski zanat nije imao u svojoj impresivnoj biografiji. Ipak u tom trenutku je to izgledalo kao sasvim prihvaljiva ideja. Otišao je do ostave i vratio se sa kombinovanim kleštima… Pažljivo je odvio šrafove, i tek tada shvatio da je potpuno zaboravio na dovod vode. Već je hteo da odustane, ali je iz čistog očaja pokušao rukom da odvije plastični zavrtanj. Samog sebe je iznenadio koliko mu je to lako pošlo za rukom.

Ostalo je još da podigne šolju. Skupio je hrabrost i povukao…

Za ono što je usledilo nije bio spreman. Pred njim je stajao „sadržaj“ koji se skupljao dva dana dok najzad nije potpuno zatvorio otvor. Nazirala se i prokleta flašica koja se preprečila. Nije bilo drugog načina. Trebalo je gurnuti ruku… Zavući je u to!

Ili da ipak zove Službu? Taman posla – čuo je da su već pravili viceve na njegov račun, a posle ovakve epizode bi rizikovao da zaradi i neki gadan nadimak…

Trebalo mu je samo desetak sekundi. I još tri minuta da šolju vrati na mesto, opere ruke, kadu, baci djubre… Kada je njegova supruga zbunjeno provirila kroz vrata, samo joj je ležerno rekao:

- Ne brini, sredio sam stvar…“

* * *

Premijer je u ponedeljak sazvao hitnu sednicu vlade. Preskočio je sve formalnosti i odmah se obratio ministrima:

- Gospodo! Hteo sam da vas lično obavestim da sam rešio da aktiviram program mera iz Crvene Fascikle. Pre nego što pomislite da sam poludeo, želim samo da vam kažem dve stvari.

Zastao je da popije gutljaj vode, i pogleda užasnuta i unezverena lica.

- Prvo! Znam da u ovoj sobi ima onih koji već razmišljaju kako da spasu svoju kožu. Ne prihvatam nikakve ostavke, a svi koji pokušaju da sabotiraju stvar – gorko će zažaliti! Vi dobro znate da ja IMAM NAČINA da mnoge od vas zauvek izbacim iz politike? - uputio je jedan dug pogled pun prezira…

- … i DRUGO – ja vrlo dobro znam da je do izbora ostalo još samo par meseci, i zato nemojte uzalud trošiti reči. Znam da nemamo mnogo vremena, ali dobro sam razmislio i shvatio sam jednu važnu stvar….

Posle mnogo godina prostorija se ispunila nekom svečanom tišinom. Čak se u vazduhu mogla osetiti neka davno zaboravljena vibracija. Nada?

- … U ovome što treba da uradimo nema nikakve lične koristi ni slave. Ali ta prljavština je naš posao. Mi dolazimo za ovaj sto puni ambicija i planova, a onda neprijatne stvari ostavimo da malo sačekaju. Dok se ne uhodamo, i ne osnažimo. Dok sve ne legne na svoje mesto.  Ubrzo shvatimo da je vreme proletelo, i da je već kasno. Da su se problemi nagomilali. Da će uskoro neki izbori… Gospodo!

Tišina je počela da odzvanja. Svi su sedeli kao zaledjeni, svesni da se dešava nešto važno i neponovljivo. Premijer je nastavio sve smirenijim glasom – sa sve više autoriteta:

-… i što je najgore – svi gledaju u nas i rade isto što i mi. Čekaju da neko drugi zasuče rukave. Da odradi prljavi posao. Svi okreću glavu na drugu stranu i prave se da ne vide istinu, a istina je jednostavna i očigledna…

Premijer ustade sa stolice, i nasloni se pesnicama na sto. Kada se uverio da su sve razrogačene oči uprte u njega – izgovori razgovetno, reč po reč:

 - …baš TO je glavni razlog zašto uvek plivamo u govnima!

U vreme kada sam se 1974-te doselio iz Brčkog za Beograd, na televiziji je išla veoma popularna SF serija „Svemir 1999″. Bilo je to vreme kada smo  beskrajno verovali u moć nauke i u nezaustavljivi prosperitet. Zapravo, bilo je to doba trke u svemu: u sportskom i naučnom prestižu, u naoružanju, u svetskoj dominaciji, osvajanju kosmosa…

Sećam se da sam negde tih godina, u nekom od onih pismenih zadataka sa prigodnom „prazničnom“ temom (a u praznicima nikada nismo oskudevali) ozbiljno pisao o tome kako živim u najsrećnijoj zemlji na svetu, koja je pomirila humanističke blagodeti samoupravnog socijalizma, sa udobnim i pragmatičnim futurističkim vrednostima koje donosi tržišna ekonomija.

Naravno – ne tim rečima…

Ali,  ono što je u svemu tome bitno – je da sam u sve to iskreno verovao. Budućnost je bila svetla i izvesna, i tamo negde oko 50-te godine (kad već budem solidno STAR ?!) realno sam očekivao da ću moći sebi da priuštim jedan kratak turistički put – na Mesec!

Pre nego što sve to osudite kao čistu detinjariju – priznaću vam i da sam deo tog utopijskog duha poneo sa sobom -  čak do samog praga užasnih devedesetih. Sećam se kako sam sedeo u kafiću sa drugaricom koja je studirala filozofski,  i noć-dve pre početka rata u Bosni stigla sa užasnim nagoveštajima onoga što se sprema. A ja sam je, vrlo argumentovano ubedjivao kako je sve to samo glupa propaganda, i kako su u haustoru mog detinjstva živeli k’o braća klinci svih konfesija (iako mi toga uopšte tada nismo bili svesni)…

A onda bi – šta bi.

I tek tada sam saznao zašto je moj otac te ’74-te ostavio dvosoban stan i posao prosvetnog inspektora u Brčkom, da bismo sledećih nekoliko godina živeli kao podstanari na Zvezdari, a on radio kao novinar u fabričkom listu u Pančevu. I zašto se majka odrekla odborničkog mesta u Opštini i posla zamenika direktora škole, da bi sledećih DESET godina radila na zamenama kao učiteljica na odredjeno vreme (do povratka sa bolovanja). A posle do odlaska u penziju putovala Pančevo-Beograd-Pančevo…

Moji roditelji su, iako mnogo mladji nego ja sada – jasno videli da je slika „šuplja“ i da će stvari pre postati gore, nego bolje. Videli su da je idealizam koji je njih doveo iz Beograda da „razvijaju pasivne krajeve“ ugušen u masi sitnih šićardjijskih interesa, da se svi jednako bore da preko nacionalnih ključeva, podobnosti i poslušnosti OTMU neku sitnu korist ili počast za sebe i svoje. Da budućnost pripada grabežljivcima i mufljuzima.

Mogu samo da zamislim kao su se morali bedno osećati kada se shvatili da su 15 godina života bacili uludo. Ali su smogli snage da krenu iz početka. I na toj sam im lekciji večno zahvalan. Uhvatiš svoj život u svoje ruke i kažeš – dosta! Od sada ne igramo kako drugi svira. Mislimo svojom glavom. Idemo svojim putem.

I ja sam se prevario u proceni – ne jednom. I strašno sam ljut na sebe kada se to desi, ali živ čovek mora da greši. A ako je pametan – i da prizna grešku. Mislio sam da je progres prava uzlazna linija – a onda me život demantovao. Mislio sam da su ljudi razumna bića i da neće naškoditi SEBI – pa me opet život demantovao. Neki u koje sam verovao da nas mogu izvući iz te sumanute spirale i približiti civilizovanom svetu, pokazaše se kao smrtonosna zabluda. I šta sad?

Nije lako reći: „Ovo je slepa ulica…“ A ko je rekao da će biti lako? Zašto bi bilo lako odgovarati za svoj život, i život svoje porodice? Da li je našem pretku bilo lako da napusti sigurnost svoje pećine, i otisne se u avanturu? I njega je neka muka naterala, ali mora da je imao i neki san.  O čemu vi sanjate? Hoće li vaša (naša) deca sanjati o nečemu?

O vikendu na Mesecu?