– Čuj momče! Znam ja da bi ti sada radije bio na nekom drugom mestu. Jeste da je prošlo tridesetak godina od kada sam ja tako sedeo… Ispravi se malo pobogu!
Laza se u trenutku ukruti na kancelarijskoj stolici sa visokim naslonom, kao da je progutao metlu. U prostranoj kancelariji pored stola za sastanke bilo je još pet takvih stolica, a na pročelju se nalazio masivan pisaći sto i velika kožna fotelja. Lazin sagovornik nije sedeo već je nervozno šetao u krug po kancelariji, sve vreme gestkulirao govoreći živo i dinamično kao loš glumac u nekoj jeftinoj monodrami.
– Gde sam ono… A da! Takve stvari se pamte. Kad prvi put ulaziš na ta vrata – kao da silaziš u rudnik (pokaza teatralno na ulazna vrata). Nego, hvali te tetka… Tetka ko tetka, ona je stvarno lafica od žene, ali ti to naravno znaš… Ali, znaš šta je meni rekao moj prvi direktor kad me je primio ovako kao sad ja tebe? Rekao je „Mladiću! Mi znamo da ti nemaš pojma-s-pojmom…“ Tim rečima, krelac! Bio sam ljut i postidjen, ali štos je u tome što je matori bio u pravu A JA SAM TO ZNAO, samo nisam smeo da priznam. Kad izadješ iz škole pun si znanja k’o jučerašnje novine. Gomila potpuno nepotrebnih i neupotrebljivih činjenica… A šta znaš da radiš? Ili, ne daj bože – DA URADIŠ? Ništa! Jedno veliko NIŠTA.
Laza se trudio da izgleda zainteresovano, kao da upija svaku reč, ali ledja mu se nesvesno ponovo pogrbiše, a čupava glava polako potonu medju ramena. U sebi je mislio: – Bože kako matori smara, šta mi je ovo trebalo…
– Sad verovatno misliš „Kako ovaj matori smara!“ Nema veze, SVI STE VI u tom istom fazonu… Kao – pamentni i drčni. Mislite da ste posisali svu mudrost na internetu. Samo niste baš sto posto sigurni u to PA STE ZATO DRČNI. Ali to je o-kej. Tako je to oduvek bilo… Nevolja je što vi pojma nemate šta bi ste sa sobom. A najbolje mi kad čujem ono: „Ja sam ovde privremeno, samo da skupim pare za kartu i palim…“ Da pukneš od smeha! Ako OVDE ne možete da skupite ni pare za kartu – čemu li se tek TAMO nadate? Samo im takvi genijalci fale…
– E, Lazo, Lazo… Nemaš pojma kako brzo prolete godine. Znaš koliko ima mojih vršnjaka koji su još uvek ovde „privremeno“, da ne kažem – u prolazu? Teško da ćeš ti da razumeš ili zapamtiš bilo šta od ovog što ti sada pričam, ali obećao sam tvojoj tetki i sestri da ću ti pružiti šansu…
U trenutku, kao da mu nešto novo pade na pamet, oči mu se zažariše, i sa obnovljenom energijom se unese u svoju malu prestavu:
– Vidiš sve ovo oko sebe?
Teatralno je zamlatarao rukama po vazduhu, streljajući zbunjenog Lazu pogledom gladnog kobca. Ovaj je još više uvukao glavu u ramena i nekako se skupio i posiveo, kao miš.
– Nemaš pojma koja ROBIJA sve ovo može da bude ako svaki dan dolaziš da ODRADIŠ svoje! Pazi sad ! (poče da sriče slogove) TRI-DE-SET GO-DI-NA! Probaj da izbrojiš od jedan do trideset: Jedan, dva, tri, četiri… Do petnaest će ti dosaditi, jel da? A zamisli TRIDESET GODINA, trideset puta TRISTA-PEDESET-DANA! Imaš li pojma koliko je to samo pokvarenih budilnika?
– Postoji samo jedna stvar koja te može spasti iz tog pakla… Kaže mi tvoja tetka da se baviš muzikom? To je „što bi vi mladi rekli“ – KUL! Zezam se! Tako mene zadirkuje jedna poznanica… Ali bez šale – to može da bude ključ za sve! Sad se sigurno pitaš „Kakve veze ima moje tamburanje sa štamparijom, ili bilo čim drugim?“
– Vidiš taj poster? (pokaza ram na zidu) To je naslovna strana biltena Zaječarske gitarijade ’88. Ti se nisi ni rodio… I ja sam imao nekakvu „karijeru“, a san mi je bio da sa momcima iz benda napravim studio – i da se onda zauvek zezam… Prvo su naravno iz kombinacije otpali drugari, pa je onda otpao studio, pa muzika… Na kraju je ostalo samo zezanje. Naravno, i to samo ponekad, uglavnom je čist kuluk… Ali ono što zauvek nosiš sa sobom – ako imaš sreće – je onaj filing. Znaš ono, kad izadješ na binu, udariš E-dur, i vikneš u sebi „OVO sam JA!“
– To je jedina stvar koju te ja ne mogu naučiti. Ili je imaš – ili je nemaš. Ako uspeš u bilo čemu da pronadješ to svoje „ja“, da budeš zadovoljan onim što si uradio ili postigao, da osetiš to NEŠTO u stomaku… Onda si spasen! Onda ćeš moći da podneseš i ovakve izlapele starkelje koji smaraju, i kolege koje će da te kinje iz čiste dosade, i sve one idiotske stvari od kojih se sastoji devedest posto takozvanog „života odraslog čoveka“. Samo ako uspeš da nadješ taj svoj trenutak kad si svoj na svome, sve će se isplatiti i pozlatiti…
– A ako TO nemaš?
Ne znam… Nema veze! Radovaćeš se kad tamo neki Ronaldinjo da gol. Ili kad komšiji crkne krava? Šta ja znam… Nema veze…
– Već ćeš se ti snaći… Kao i svi drugi…
.
Retka Zverka
Au, grdni li je ovaj poslodavac. Lazo, ako si sve ovo saslušao, a da nisi ni trepnuo, onda si opet pokazao da imaš stvarno dobar kapacitet. Mada, nije ovaj čovek tako loš (kao što smara), samo je epski u naraciji, ali dobar je za saradnju, da ne kažem liberalan, pa da neko pomisli da se sprdam sa liberalnom ekonomijom. 🙂 Možeš od njega nešto da naučiš. Normalno, ako ti ne dopizdi slušajući njegove mudrolije i bogata životna iskustva. 😉 Odluka je na tebi.
Jelena
Laza
Jelena, znao sam da ne treba da dođem, ali da će biti baš ovako, uggrrrhh. Odlučio sam da budem miran, ali tip me je baš isprovocirao. Reći ću mu u postu šta mislim…
Miodrag Ristić
Ma pusti ga Lazo… Znam čoveka, taj ti je oduvek bio „šifra“. Samo ćuti, i gledaj kako da pomogneš majci – znaš kako je danas teško naći posao… Hoćeš da prodaješ knjige na ulici kao tvoj stric? Budi pametan sinko… Uostalom, mislim da te gotivi, valjda ga podsećaš na njega kad je bio tvojih godina…
(Strika-Žarko)
Milko
Ja ove nove korelacije ama baš nimalo ne kapiram 🙂
Laza
Strika Žarko, možda je i tako, ali ja to nisam primetio: lik se ispljuvao po mojim snovima kao i prema svemu onome što mu se učinilo da su možda moji snovi. Ne znam da li uopšte želim da nađem posao…
Miodrag Ristić
Kako te je ispljuvao? Ja sam shvatio da je on samo pokušao da ti kaže kako nema nikakve koristi od otaljavanja života.
Možda ti nešto nisi dobro razumeo?
/Žare/
Amarilis
E, druže moj, duša, gde i kada izgubismo dušu? Da li je baš moralo tako da bude? Šta da ti kažem, znam ja šta si ti mislio i šta si hteo Lazi mom da kažeš, ali …,. Svrati, da popijemo za stara vremena!
Amarilis
Zaboravih – u potpisu
tetka Mira
Miodrag Ristić
Mi se vidimo sutra uveče na onoj proslavi. A Milja (kako mu se ono beše zove sestra?) ostavlja lažne mejlove – tako da se pisma vraćaju… Šteta, bilo bi super društvance…
Valentina
Moraću da podržim Lazu – ako dečku uništimo snove ništa od Bildungsromana. Strika Žarko dolazi na roštilj kod teta Mire? 🙂
Miodrag Ristić
Malo smo počeli da se gubimo u ovim likovima (ne mogu da provalim kao se stavljaju ove uglaste zagrade pa sad govorim u svoje ime). Ne znam što vam je direktor štamparije (nazovimo ga Kole) toliko antipatičan? Jeste da je malo sujetan, voli duge monologe, i preterano je sklon teatralnostima – ali iskreno želi da pomogne Lazi. Ne samo da mu „da koru hleba“ već i da mu pomogne da nađe put do sreće. To traganje (za srećom) im je obojici zajedničko, a imaju i mnogo drugih zajedničkih osobina…
Nikako ne kapiram kakve mu je to snove uništio ili ugrozio? To što mu je rekao da je život OVDE i SADA? Da se sa snovima treba RVATI, po njih se spuštati u najdublje pećine, i pentrati na najviše planine – a ne samo jalovo sanjariti o njima?
A za roštilj Žarko nema vremena. Pre podne prodaje knjige na Bulevaru, popodne drži časove Nemačkog, a uveče – kad uspava decu iz drugog braka – pokušava da slika. Mogao bi Laza da navrati i kod njega po neki savet?
ТоМЦаа
Што се мене тиче, овај послодавац делује као сасвим кул лик. Да сам на Лазином месту, мало бих размислио, јер изгледа да ипак може доста тога да се научи од њега… Можда уз евентуално мало читања између редова, тј. ако се не схвати буквално оно што је речено. 🙂
J.K.Clang
Meni se čini da gospodin Kole samo upozorava Lazu na to koliko je život gadan ako nemaš zašto da ga živiš. Ali, dokle god čuvaš ono nešto što te pokreće iz dubine duše, dotle ti ni ono što mora da se odradi u životu neće biti teško. Verujem da Laza ima to “nešto“. Samo ne znam da li on to zna…
//neimenovana učenica četvrtog pet, očigledno potajno zaljubljena u Lazu//
Valentina
Laza je osetljiv i lako ga je prepasti, strpljivo s njim 🙂
milja lukić
Laza je stvarno dobar dečko – prijatno sam iznenađena što je sve saslušao jer mene prekida posle dve reči. Sve zna bolje i stalno ga „smaram“. Nema veze, to su kućne varijante.
I Kole je super, ali je meni tu mnogo zanimljivije što je Kole u Lazi video sebe od pre trideset godina. Lazini književni pokušaji su njegova Gitarijada. Sad, možda će Laza istrajati i postati književnik sa dugom kosom i bradom od dva dana, a možda će mu karijera biti da se posle trideset godina isto ovako obrati nekom drugom Lazi koji dolazi u njegovu izdavačku kuću.
Reče mi Laza kad se vratio da će sigurno raditi (potrebne su nam pare, očajnički – samo mamina mala i neredovna plata i tatina još manja penzija), a Koleta nije komentarisao, Malčice se nasmejao, onako krajičkom usana kad sam ga pitala kako mu se svideo. Pametan je moj Laza, sve je shvatio.
Veca
P.S. Od studija ne odustaje, videćemo posle mature šta će da upiše. On bi na književnost kao i njegova šveca, a mama ga tera na prava. Mislim da će tetka presuditi, ona će ubediti mamu ili će mama ubediti nju. U svakom slučaju, teta Mira je odlučujući faktor.
Miodrag Ristić
Kole, Tetka, i još neko zanimljivo društvo, družili su se sinoć, a pokušali su i Milju (Vecu) da pozovu, ali joj je mail koji ostavlja u komentarima „falš“ – pa su se pisma vratila… Ali više o tom (propuštenom) dogadjaju moći će da pročita u idućem postu…
Alexandra Einstein
Sjajna priča – kao i svako delo iz Detozin „kuhinje“….