Ubistvo u marketing-agenciji

Telo je pronašao noćni čuvar za vreme redovnog obilaska, oko 4 sata ujutro. Izgledalo je kao da je gospodin M. zaspao za svojim radnim stolom, i samo mu je glava klonula preko ugašenog lap-topa. Ipak inspektor T. (koji je vodio uvidjaj)  nije imao dileme da su okolnosti najblaže rečeno – bizarne.

Inspektor se ponovo sagnuo ispod radne ploče pisaćeg stola i još jednom pažljivo pogledao lisice kojima je telo bilo vezano za veliku „direktorsku“ fotelju. Tanak ali veoma jak lanac koji je obavijao pokojnikov struk, bio je katancem fiksiran za  radijator.  Nisu se mogli videti nikakvi tragovi nasilja osim pomodrelih kolutova na nogama i rukama. Jadnik je očito očajnički pokušavao da se oslobodi…

Ali, kako je umro?

Inspektor se zbunjeno osvrtao oko sebe kao da po ultra-modernoj kancelariji traži odgovor na to pitanje.

– Šta kažete doktore? – obratio se proćelavom debeljku koji je maramicom brisao stakla na naočarima.
– Nećemo ništa pouzdano znati dok ga ne otvorim… Jedino mogu da vam kažem da nije dugo mrtav, ne duže od 5-6 sati…
– To znači da je bio živ kad ste primili smenu? – inspektor se uneo u lice radniku obezbedjenja koji je otkrio leš: – Koliko puta ste obilazili objekat?
– Prvi obilazak sam završio oko ponoći. U smeni je SAMO NAS DVOJICA, a jedan od nas mora uvek da bude u kontrolnoj  sobi. Znate, ovo je VELIKA zgrada…“ – mladić je bio vidno nervozan i svaki čas je gledao na sat, što nije promaklo iskusnom detektivom oku.
– I niste primetili  ništa neobično?
– Naprotiv! A opet – šta je ovde pa OBIČNO? Čuo sam da ima nekoga u kancelariji, odjekivala je glasna muzika, a čuli su se i glasovi… Ali, znate, ovo je marketinška agencija. Svi oni su pomalo… Kako da kažem… – mladić je zbunjeno oborio pogled.

– Mislite – LUDI? – obrecnu se detektiv.
– Pa, da… Otkačen svet koji sedi tu po ceo dan i noć… Mislim… Nemam ja nekog naročitog kontakta sa njima, a i oni su stalno u nekakvoj frci, pa prolaze pored nas kao da smo komad nameštaja…
– Znači niste ulazili unutra? – inspektor se neprimetno unosio sve više u sagovornika, pokušavajući da dokuči da li je razlog njegove nervoze to što mu se smena odavno završila, ili nešto treće.
– Bože sačuvaj! Jednom sam se tako opekao da sam jedva sačuvao posao. Ušao sam da im javim kako se na jednim kolima uključio alarm, a oni su svi skočili na mene kao da sam…Bog zna šta… Od tada ulazim samo u prazne prostorije.
– A u četiri sata ste misli da nema nikog?“
– Pa u stvari… Bilo mi je čudno, što se i dalje čula ISTA MUZIKA, ali sam mislio da je samo neko zaboravio da ugasi TV…
–  KAKVA MUZIKA? – upitao je inspektor ljutito – Čoveče, pa ti si DIRAO TO?“  – pokazao je na veliki plazma monitor na suprotnom zidu.
– Pa, treštalo je iz sve snage…Ja, mislim… Nisam stigao da razmislim… Nisam stvarno hteo… – čovek je mucao, prebledevši kao krpa, a u očima mu se jasno video strah.

Inspektor je pažljivo podigao daljinski sa susednog stola i ubacio ga u kesu za dokaze. Vrhom olovke je vešto uključio veliki monitor.

Muzika je zaista bila preglasna i iritirajuća. Bio je to nekakav spot – reklama… Pre nego što je inspektor stigao da shvati o čemu se zapravo radi CELA SCENA JE POČELA PONOVO. Izgleda je uredjaj bio priključen za neki računar koji je spot puštao stalno iz početka… Kadrovi su se smenjivali u rafalu. Bilo je tu svega i svačega, i teško je bilo pohvatati sve konce: neka obnažena ženska tela, usporeni snimci u visokoj rezoluciji… Preko svega je išao kompjuterski obradjen glas koji je zvučao kao da je glumac upravo popušio tri kutije cigareta, i govori iz bureta… Bilo je tu malo i kompjuterske animacija, i par sladunjavih retuširanih fotografija – naravno i originalno dizajnirani logotip… Sve to je proletelo u samo – koliko? Pet ili deset sekundi? Inspektor je shvatio da već peti ili šesti put gleda jednu te istu scenu iz početka. Pomislio je: – Bože, kako se izveštačeno smeje ova plavuša, dodje ti da je ošamariš…

– Ugasi to! – viknuo je da nadjača muziku. Svi u prostoriji su trenutak tišine dočekali sa olakšanjem. Inspektor je shvatio da u ruci drži pločicu sa imenom sa pokojnikovog radnog stola, i zuri u nekoliko porodičnih fotografija na zidu…

– Za motiv i ubicu ćemo još da vidimo, ali SAD BAR ZNAMO od čega je umro… – Reče zamišljeno, kao za sebe.
– Stvarno? – žmirkao je doktor – Od čega?

Inspektor ležerno zapali cigaretu, protrlja dlanovima mamurne oči, i uzdahnu duboko:

– Od sramote.

.