uvod

U životu sam istovremeno postigao dve oprečne stvari: video sam manje nego što sam želeo, i više nego što sam želeo. Ova sreća / nesreća – inače potpuno van mog uticaja ili kontrole – najzaslužnija je za ovo što pišem. Omogućila mi je da doživim situacije koje otvaraju neka pitanja, i da upoznam ljude koji znaju neke odgovore.

Znam ja ponekad da budem i skroman (čak i da preteram u tome), ali ako ćemo pošteno – u svemu ovome ima verovatno i trunka neke moje (genetske?) sklonosti da „njuškam“ po stvarima pored kojih bi većina prošla sasvim nezainteresovano. Kockice su počele da se slažu još u tinejdžerskom dobu, onog trenutka kada sam shvatio da se znanje i mudrost nalaze suviše često na nekim naizgled sasvim neprikladnim mestima. Jednom otvorena, ta mentalna kapija je istog trena ispala iz šarki,  i od to doba me ubi promaja! Kroz rupu u zidu nadvikuju se akademici i piljarice, profesori i auto-mehaničari, novinari i domaćice… Pričaju, pišu, ili tek bulazne nešto – a kockice se same slažu… Neke danas, neke sutra, neke nikad… Kad bacim pogled na hrpu svega što se nakupilo tokom godina, ne mogu da ne pomislim da sam dosta toga uspeo da pohvatam u letu…

Ali – koliko sam tek propustio?

Zato, ako očekujete od mene odgovor na pitanje da li će vam se isplatiti da potrošite malo vremena na sve ovo – pouzdano mogu da tvrdim da to zavisi isključivo od vas. To je zapravo jedina pravedna i logična stvar u vezi razmene znanja i iskustva:

Bog pomaže onom ko sam sebi pomaže…