Širenje optimizma je postalo težak fizički posao. Alhemija. Nemoguća misija. Ako samo u prolazu (uz obavezan uzdah) prozboriš nešto kao: „Biće bolje…“ – mogu te u trenu proglasiti za zagriženog aktivistu ONE DRUGE SRBIJE, a na glavu ti se može sručiti prava lavina:
„Šta ti meni BIĆE BOLJE?! Kako to misliš BOLJE? Misliš kad VAŠI (opet) dodju na vlast?! Jesi TO hteo da kažeš? Kukala nam majka… I da znaš – ne treba meni to tvoje BOLJE! Jesi čuo?! Zadrži ti to za sebe i tvoje pokvarene pajtaše. Meni je i ovako dovoljno loše… Hoću reći dobro… Ma, DA SE NOSITE U TRI LEPE – SVI VI – I TO VAŠE DEMAGOŠKO – BIĆE BOLJE!!!
. . .
Zato prijatelju, sledeći put kad ti dodje da u društvu duboko uzdahneš – gledaj da se zadržiš na tome…
Samo drži čvrsto jezik za zubima!
.
zubarica
Ja ćutim odavno. Gledam svoja posla, tražim nešto po novčaniku čega sam se eto BAŠ SAD setila, jako se žurim, i tome slično.
Posledica je da me često pitaju ŠTA MI JE, što sam tako vedro, i sve tome slično…
Ne samo jezik za zube, nego i nakrivo nasađeno, moja preporuka :D.
Miodrag Ristić
Nikako da se utreniram… A uvek su mi bili smešni oni preduzetnici koji stalno nešto bogaraju, kukaju, i kunu… Ili seljaci? Kod njih se valjda ta veština prenosi sa generacije na generaciju. Da ne čuje zlo. Ako imaš čemu da se raduješ – raduj se u svoja četi zida. Da ne navučeš neku bedu na vrat. Sad nam se opet sprema velika zavada, a to uvek znači i lov na optimiste:
„Vidi onog što se smeška?! Mora da je nešto ukr’o…“
Dragana Amarilis
Da znaš da si upravu. Ja sam uvek sebe smatrala optimistom, sada malo posustajem. Mada moram da priznam, teško mi je da držim jezik za zubima.
miodrag ristić
To nam je verovatno svima mana. Prva verzija naslova je glasila: „Teško vreme za blogere“. U stvari – teška vremena za sve koji ne žele da se prepuste stihiji, izaberu jednu stranu, i slepo je slede. U vremenu monoloških dijaloga nisu poželjni ni oni koji postavljaju mnogo pitanja, a kamoli oni koji nude i neke odgovore…
milja lukić
Jeste telepatija! Izvinjavam se ostalima, ali ti znaš na šta mislim.
Sandra Kravitz
evo ti odgovor večitog optimiste, tj. mene:
kako utešiti mrtvaca?
vrlo lako: objasniš mu da je to definitivno najgore što je moglo da mu se desi – od toga goreg nema 😉
Miodrag Ristić
Na žalost – svaki novi dan nas uverava da je tvoj odgovor pogrešan: uvek može biti još gore… Srećom optimizam je uvek izvan te „manjkave“ realnosti, ili nam se to samo tako čini?
Sandra Kravitz
pa, od smrti nema gore
kad neko umre, ne može umreti još jednom
može ili ostati mrtav, ili se povampiriti
meni je, u ovom slučaju, gori izbor letargija, odnosno – ostati mrtav
mogla bih i tekst o tome da napišem, nadam se vremenu za to
Miodrag Ristić
Izvini što sam te sludeo ovom mojom lošom metaforom. PESIMISTI su kao neki pokojnici koji svakog dana ponovo umiru.
Eto vidiš – to je gore nego biti STVARNO mrtav.
.