U prethodnom postu sam učestvovao u jednom simpatičnom poduhvatu. Desetak blogera je koordiniranom akcijom napravilo tzv „Google-bomb“ – i za samo nekoliko sati uspeli smo da „Google-All-Mighty“ prihvati naše lične stavove kao neospornu ISTINU.
Ovakva „SEO-pobeda“ (kao ni jedna DRUGA pobeda) nikada nije konačna. Ako neka hipotetička „druga strana“ preduzme kontra mere, imaćemo RAT. A u ratu, kao što znamo, nikada ne pobeđuje onaj ko je u pravu, već onaj ko je jači, ima jače saveznike, i/ili ima jaču želju da pobedi.
A ja ne želim da pobedim. Bar ne u tom besmislenom i potpuno nevažnom ratu. Postoji samo jedan rat koji imam želje i volje da vodim. Onaj iz naslova.
Kako se pravi mir?
Kako se trajno pacifikuje neki prostor, a sudbine ljudi izprepletu i vežu neraskidivo jedne za druge? Kako smo mogli zajedno tolike godine, kako to mogu 1000 puta veći neprijatelji – da složno rade zajedno na istim idejama?
Interes!
Mir je u suštini – interes. Svaka ideologija pre ili kasnije dođe u krizu. Svaki veštački nametnut obrazac se iscrpi, svaka demagogija bude provaljena. A interes je jednostavna matematika. Uložiš dinar – dobiješ dinar-i-po. Radiš nešto – pa zaradiš za hleb. Prosto, zar ne?
Zato je svaki dolar u trgovinskoj razmeni prst u oko ektremistima sa obe strane. Njihove priče su zato potpuno identične: „prekinuti svaki kontakt, podići barijere, za robu, za ljude… Oni (drugi) nas tlače, izrabljuju, pljačkaju, uzimaju nam radna mesta…“
A svaki put kad dvoje ljudi sa dve strane granice nađu neku računicu da rade nešto zajedno – to je ZAJEDNIČKI interes. Sve te priče o deficitu su samo magla kojom se zamagljuje suština. Čak i ako ste NESPOSOBNI da proizvedete nešto kvalitetno a jeftino, profitiraćete ako to kupite od onoga ko to ume. Na stranu to što će vas ta činjenica naterati da razmislite o svojim stvarnim sposobnostima i kapacitetima. Mnogo je veća šteta od samoizolacije. Od demagogije…
Znam da će sledeći pasusi zvučati kao strašna utopija, ali nema druge istine. Ako želite da pobedite u ovom ratu (za mir) morate da bude najjači: Vredni i posvećeni kao Japanci. Precizni, i poslušni kao Nemci. Kreativni i prefinjeni kao Italijani. Skromni i racionalni kao Englezi…
Ako ste u proizvodnji ili uslugama – centar sveta i vaš ponos mora da bude vaš proizvod ili usluga. To je jedina stvar na svetu koja je u potpunosti u vašim rukama: da svoj posao uradite najbolje što je to moguće. Ako ste u javnom sektoru – centar sveta treba da budu korisnici vaših usluga. Koliko ste im danas pomogli? Da li ste sačuvali nečiju imovinu, zdravlje, prava? Da li ste onima koji stvaraju (ili će tek stvarati) novu vrednost olakšali život? Da li ste im smanjili svakodnevne troškove, i pomogli im da SVI ZAJEDNO budemo konkurentniji na svetskom tržištu?
Isto kao što preduzetnik, radnik, ili seljak treba da se ponose delom svojih ruku – to treba da rade birokrata ili državni službenik. Svi smo jedan tim. Ako si danas odneo deset „nepropisno parkiranih“ automobila (ispred privatnih kuća) – nisi uradio ništa korisno! Ako si zaposlio šestu sekretaricu u gradskoj toplani – nisi uradio ništa korisno! Koliko god trućao o patriotizmu, ako danas nisi uradio ništa korisno – TI SI NEPRIJATELJ! Parazit!
Ovakva perspektiva je za sada potpuna utopija. Umesto toga imamo javno/patriotsku demagogiju – i tajno/privatne sebične interese. Busamo se u grudi, dok pucamo sami sebi u kolena…
Kada se sav voljni napor i sva energija jednog naroda usmere u korisnom pravcu, taj narod obično ustanovi da više nema neprijatelja.
Jedino tako se pobeđuje…
.
Milko
Mir jeste interes. Prosperitet jeste interes. Mislim da nema potrebe da ti posebno objašnjavam da sam za sve to što si naveo u tekstu. Štaviše, mislim da je to jedino i važno, sve drugo sem napretka, saradnje i poštovanja drugih su gluposti i opasna demagogija.
Trenutno je problem prilično..kontinuiran. Traži se rješenje na pitanje: kako osigurati balans? Koje su to metode? Kako obezbjediti vladavinu prava i pravnu sigurnost koja je osnovni preduslov svega ovog što pišeš?
Mislim da se sve svodi na ovo pitanje. Lično, nisam siguran da znam odgovor, bar kad je ovaj prostor u pitanju.
Miodrag Ristić
Odgovor na to teško pitanje je zapravo sadržan u gornjem postu, samo je treutno jako malo verovatan: „Kad bi svi DOBRO radili svoj posao. U zajedničkom interesu… “
Ali – BAŠ SVI! Od zakonodavca – preko policajca, profesora, ratara… Ova moja dva bizarna primera govore da baš svako može napraviti veliku štetu zajedničkom interesu. Promena perspektive je ono što nam treba – kao i promena stavova javnog mnjenja. A kako se to radi? Pa prethodni post i akcija u kojoj smo zajedno učestvovali pokazuje da sa malo znanja veštine i želje – svašta može da se postigne…
Ivan Rečević
jedino tako
zubarica
Baš kako si rekao, Miki.
Sve ostalo je presipanje iz šupljeg u prazno, i odvraćanje od PRAVOG problema – interesa.
Ja sam jednom u Nemačkoj gledala jednog mladog (oko 25 godina) bageristu.
Imao je da zatrpa jednu poveliku rupu gde su vođene neke cevi, na kosini uz reku.
PRVO, radio je kao za sebe.
Pažljivo, precizno, „kao rukom“. Prvo krupan kamen, pa zatrpa šljunkom, pa kamen, pa zemljom…
Na kraju, kad je sve lepo zagladio da se ne razlikuje od okoline, onda je izašao napolje u rukom navukao neku puzavicu koje je unaokolo bilo ihahaj – da nema razlike.
DRUGO – onda je iz džepa izvadio foto-aparat i SLIKAO TO ŠTO JE URADIO.
Mladić je imao uniformu, na bagerčiću je bio neki natpis…
Morala sam da ga pitam – JAVNO PREDUZEĆE.
Dakle, mlad dečko, očito posvećen poslu, usred ničega, na periferiji seoceta pored granice – slika svoj dovršeni rad jer nekom mora da polaže račune.
A urađeno je – veruj…
E, to kad bude kod nas, od bageriste do najvišeg nivoa, bićemo država i po…
Miodrag Ristić
Voleo bih da je slikao da pokaže ćaletu ili devojci. Ono, da se pohvali kako je danas uradio dobar posao…
Ključ je u perspektivi: odgovoraš za svoj posao pre svega sebi, a onda i svima ostalima. Ne, nije uredu ako si učinio \“dobro delo\“ pa zaposlio svastikinog-šogora-šurnjaju da \’vata zjale i prima platicu na račun poreskih obveznika. Ako ti to ne vidiš, moraju svi to ISTO da ti kažu: Nisi dobrotvor – nego LOPOV. Ponekad razmišljam: koliko je takvih čiji je posao da smetaju, prave probleme, sapliću, reketiraju, maltretiraju, zaglupljuju, truju, troše tuđu energiju…
Mi smo još i super – kakvi bi mogli da budemo.
zubarica
Po meni, u ovoj zemlji malo ima ljudi koji imaju svest o tome da mogu da urade nešto zbog čega će sami biti srećni, jer je dobro urađeno, lepo, ovo ili ono.
Daleko je više onih koje treba naterati, makar i slikanjem dovršenog posla – ali sam uverena da je moguće.
A to što kojekakvi majmuni smatraju čak i ličnim uspehom to što su još 100 ili 200 ljudi „zaposlili“ u JP, to je nivo kretenizma koji ja ne mogu da shvatim. Koliko čovek treba da je plitak, podao, licemeran, da ne shvati šta ZAPRAVO čini privredu jedne države, ko stvarno „pravi pare“, a ko ih baca kroz prozor? 🙁
Miodrag Ristić
Posle decenijskog padanja u bunar – sad VEĆINA smatra da je jedini „pravi posao“ onaj u državnoj službi. A razlozi za to mišljenje su posebno problematični: nema discipline, nikakva odgovornost, nema stresa, plata prati troškove života bez obzira na efekte rada… I ne mora mnogo da se „zapinje“…