Znam da mnogi nisu čuli ni za slatko od „ovozemaljskih“ ruža. Mislim da ga ni ja nikada nisam probao, recept na žalost ne znam, ali jedna od scena iz mog najranijeg detinstva vezana je za prizor velike tegle kroz koju se prelama sunce iz minijaturnog prozorčeta na zidu komšinicinog špajza. Na vrhu tegle u prozirnom sirupu lebdele su latice ruža, svetlucajući u polumraku, a ja sam se sa svojih 4-5 godina (možda prvi put u životu) upitao: kakvo je to čudo? Bilo je verovatno neke sakralne lepote, avanture i uzbudjenja u tom prizoru… Zašto bi ga inače zapamtio?
Čujem da neke osobe (koje cenim) zalivaju virtualno cveće… Moj šurak već godinama svakog petka popodne ide na višesatnu gaming „seansu“ gde sa brojnim društvom dočekuje sitne sate osvajajući svet. Ništa čudno, samo što on nije neki besposleni tinejdžer već ozbiljan i odgovoran čovek sa značajnom karijerom (kao i ostali iz njegovog društva). Ma, ceo „pismeni“ svet se igra – priznavao to ili ne…
Ja sam se poslednji put igrao tamo negde 90-tih. Ne sećam se kako se igrica zvala, ali u njoj je neki čikica gurao kutije kroz lavirint pokušavajući da ih složi na predvidjena mesta. Štos je bio u tome što je mogao samo da ih gura a ne i da ih vuče, i ako bi ih recimo gurnuo u ugao ili „priklještio“ – igra bi bila gotova. Moji klinci se „satiru“ od igrica i često se ranije dešavalo da me mole: „pomozi mi da predjem ovaj nivo…“ Sada više ne, i oni su shvatili da oni to rade mnogo bolje nego ja. Ja se, znate, već dugo ne igram…
Zašto?
Obično o svemu i svačemu imam „gotovo mišljenje“, ali na to jednostavno pitanje nemam odgovor… Imam naravno mnogo odgovora „u pokušaju“, ali nekako znam da nijedan nije onaj pravi. Činjenica je da moja kičma, oči i kolena svedoče o 25 godina provedenih pred monitorom (prvi su bili zeleni, pa „amber“…) Prosek od 7 sati dnevno, puta prosečno 6 dana u nedelji, puta prosečno 50 nedelja godišnje (ako vas baš zanima – upravo sam izračunao: 52.500 sati)… Pa šta? Mogao sam i da vozim traktor… Daleko od toga da mi je bilo šta u vezi sa kompjuterima „ogadilo“ (osim možda fraza koje i dalje koriste prodavci IT-opreme).
Druga teorija je da sam tih 90-tih, kad sam se vratio iz inostranstva i otišao u „privatnike“ – napravio poslovnu karijeru spajanjem svojih znanja, interesovanja i hobija. Samim tim (po toj teoriji) ja se stalno igram, tj. radim posao koji me zabavlja. Pošto sam uz to i „vodja parade“ imam slobodu i da odredjujem pravila igre, njene ciljeve, učesnike… Fuj! Ne zvuči nimalo zabavno… Zvučalo bi možda da je stvar virtualna, ali ovde se radi o stvarnim „životima“…
Znam da će mi za taj odgovor trebati pomoć sa strane, a nekako osećam da je stvar značajna… I da li je moguće napraviti slatko od virtualnih ruža? Ne, ne mora da se jede, ali bilo bi super ponoviti prizor laserskih sunčanih zraka koji se prelamaju kroz polutamu, i sablasne latice zamrznute u neprolaznom trenutku.
Vratiti se bar za tren – na početak avanture…
Anonymous
zasto bi se ti razlikovao? igraj se i ti veruj mi zivot i jeste jedna velika igra samo zavisi koju si ti ulogu izvukao u njoj.