Od pre nekog vremena u impresumu ili već nečem-nalik u vertikalnom prostoru za vidžete (to vam je ova šlajfna sa leve strane u kojoj stoji svašta-nešto) – piše kako je ovo: „lični blog, koji odražava isključivo stavove autora tekstova i ilustracija, koji snosi potpunu odgovornost za sav sadržaj bloga…“ Nemam pojma odakle mi uopšte ideja da to ubacujem tu, ali posle nedavnog razvoja događaja pokazalo se kao sasvim lucidan gest.
Jer, izgleda da se ranija sumnja o postojanju grupa, sekti, rojeva, krda, formalnih ili neformalnih, plaćenih ili volonterskih udruženja grupa i grupica (u blogosferi) pokazala kao istinita? Pa eto – da me slučajno neko sa nekim ne pobrka, ili greškom ubroji ili svrsta u tako neku bulumentu, imam da svečano izjavim za Dnevnik, sledeće:
Potpisnik ovih redova je veoma introvertna osoba, u smislu socijalne inteligencije polu-idiot, u brojne felere mu spada i izražena patološka odvratnost prema prema bilo kakvom političkom ili sličnom organizovanju, koje podrazumeva dobrovoljni gubitak ličnog identiteta zarad mira i harmonije u grupi, a o ostvarivanju nekih grupnih interesa – da ni ne govorim. Nemam ja u stvari ništa protiv udruživanja snaga, zbijanja redova, i organizovanja bilo kakve vrste – ali to prosto nije moja „šoljica čaja“. Možda zato što sam uvek smatrao da su interesi (logično) uvek lični – a da svako grupisanje oko navodnih „grupnih“ ciljeva predstavlja teren za manipulaciju. Ne verujem da sam o tome baš mnogo razmišljao (malo je smorna tema, zar ne?) ali svejedno, tek – nikada nisam bio član ni jedne stranke, niti sam navijao za neki sportski klub, pa čak nisam bio ni „fan“ neke muzičke grupe, ili pravca.
Povremene ponude za sklapanje „neprincipijelnih koalicija“ ili „poslovnih kartela“ (na štetu treće strane) sam uvek odbijao sa gađenjem. Ako želite da neku tajnu sačuvate – nikada mi ništa nemojte reći „u poverenju“. Ako ste u dilemi da li sam „za njih“ ili „za vas“ odmah možete da se batalite prostpostavki, jer sama činjenica da me neko ili nešto tera da biram između dve opcije, neminovno u mojoj glavi proizvodi svest o tome da MORA postojati treći (i trideset treći) put.
Uostalon, siguran sam da možete da vodite svoje male prljave ratove i bez mene. Zar ne? Blogosfera, ili kako već ko zove ovo virtualno javno mnjenje, ima samo jednu kapitalnu prednost u odnosu na realni svet. Možete uvek da radite, mislite ili pišeta šta god hoćete. Samo ako imate snage da se oduprete zovu gomile. Samo taj mali voljni napor, i imate tu, i svaku drugu slobodu. Na primer, slobodu da vas boli neka stvar za temu koja je trenutno na dnevnom redu.
Naravno, rizik je popriličan. Mravi i pčelice će vas optužiti da pokušavate da ustrojite neku treću falangu, da iz vas progovara najljigavija i najprovidnija sujeta i ego-trip, i još svašta će vam nakrpiti. Uglavnom da bi opravdali sopstvenu svrstanost. Nezgodno? Mm-da, ali imate izbora. Možete da ćutite i okrenete glavu, da izvadite iz naftalina neku omiljenu temu, ili da ovako teoretišete na suvo. I svaki izbor je bolji od horskog pevanja „na 3-4“. Jer ako uspeju da dobiju vašu pažnju, uradili su u dlaku isto što nam rade rijaliti programi. Bez obzira da li smo hipnotisani, ili nam se „pegla“ od tih gluposti – oni troše i manipulišu našim vremenom i našom energijom. Znači – ako je to neki test – upravo smo ga pali. Ali sledeći put nećemo, zar ne?
Ee, da… Umalo da zaboravim da odgovorim na pitanje iz naslova:
„Mamin i tatin.“
Kad smo bili klinci to je bio jedini tačan odgovor, zar ne?
.
Ostavite odgovor